Ништа без емоција

Истакнути домаћи џез бубњар Лазар Тошић сутра ће, концертом у „Коларцу” са почетком од 20 часова, уз специјалне госте – Мишу Блама, Васила Хаџиманова, Мићу Марковића, Хану Вучићевић и Милоша Крстића – направити ретроспективу уметничког рада дугог 40 година. Пресек његове каријере имаће у фокусу две тематске целине које су обележиле каријеру овог музичара. У првој ће, под диригентском палицом Ивана Илића, Тошић наступити се Биг бендом РТС-а, који ове године слави 60 година постојања. У другом делу концерта, Лазар Тошић ће демонстрирати своје бубњарско умеће у оквиру квинтета који носи његово име, у коме су своје прве професионалне кораке у претходних двадесет година направила данас већ позната имена домаће џез сцене. Цео догађај носи назив „Free at last” по истоименој бубњарској нумери овог музичара.

На почетку разговора за „Политику”, Тошић је упоредио искуство свирања у биг бенду са музицирањем у мањим саставима:

– Разлике постоје, мада оне нису тако велике. Мало је већа доза слободе свирања у квинтету. У биг бенду, бубњар и први трубач су „кичма” оркестра. Ако они функционишу, остали музичари могу да се ослоне на њих двојицу. Тако да је место бубњара у биг бенду врло одговорно задужење, немаш слободу да „филујеш” и импровизујеш где ти одговара. Стално понављам да и у џезу постоје правила. Људи помисле на џез, и одмах им падне на памет слобода импровизације. Она свакако постоји, али само у оквиру варирања основне форме које мораш да се држиш хармонијски и ритмички.

Да се вратимо мало на почетак Вашег бављења музиком. Шта Вас је привукло џезу?

Не бих знао тачно да кажем, али мислим да је то било када сам први пут чуо Мајлса Дејвиса на радију. Тај звук ме је целог обузео, одмах сам осетио „грув”. Мислим да музика мора да те дирне, да се најежиш кад је слушаш, јер музика без емоција не ваља.

Чега се најрадије сећате у својој каријери?

Ако се уопште више сећам ичега... Шалим се. Има стварно пуно тога. Од наступа са еминентним светским музичарима преко заједничких концерата Биг бенда са загребачким и љубљанским биг бендовима, тзв. џамбо џез догађаји, до свирки „Секстета „Марковић Гут” и мог квинтета по иностранству. Ту посебно издвајам концерте у Грацу, где смо једне године чак проглашени за „изненађење године”, ми из тадашње Југославије.

Е сад, ја се не заносим превише. Наравно да годе признања, кад ти неко приђе и каже: „Друже, то што радите је добро”, али ствар је у томе да је џез прича без краја. Таман нешто завршиш и то урадиш добро, сутра опет крећеш све испочетка. Џез музичари морају константно да раде и да се усавршавају.

Мени је у том смислу увек било битније да се усавршавам у оквиру професије, него да градим неку медијску каријеру и да се намећем. Најважније ми је било да свирам. И свираћу до краја живота.

Поменули сте „Секстет Марковић Гут” са којим сте током осамдесетих свирали и објавили један албум у Холандији. О чему је, заправо, реч?

О албуму „Message from Belgrade”. То је једна изванредна плоча, која је наишла на одличан пријем у Европи, и, наравно, тадашњој Југославији.

С обзиром на то да имате велико интернационално искуство, где се налази домаћа у односу на светску џез сцену?

То је отприлике као кад упоређујеш наш и бразилски фудбал. И ми играмо, али Бразилци играју као да су га измислили. Наравно, и ми имамо неке наше „Бразилце”. Код нас има доста талената којима треба помоћи, дати им простора да се искажу. Наша заједница не схвата ову врсту музике као нешто што је важно, углавном нас прате опаске „луди џезери, ухватили се џеза па се играју”. Да би се једна нација препознала она мора да делује у свим сферама културе и то мора да буде квалитетно.

Генерације млађих музичара имају другачији приступ џезу од Ваше?

Наравно, времена се мењају. Ми смо својевремено могли потпуно да се фокусирамо на музику, данашњим музичарима стално нешто одвраћа пажњу. Ипак, данас нема оних перипетија у вези с набавком инструмената као некад. Мој први бубањ сам склопио тако што сам чинеле набавио у Загребу, а у Београду купио све остало на отплату. Кад сам отишао у Немачку 1963. одмах сам купио први прави бубањ. Тада се лепше живело него данас.

Коју музику приватно слушате?

Слушам добру музику, невезано за жанр. Морам да признам да не уживам у музици ди-џејева, за мене то није свирка, то је пуштање плоча, потпуно незанимљиво. Хипхоп и R &B су ми симпатичнији, то су ритмични жанрови који своје корене имају у џезу и соулу, жанрове за које сам највише везан.