Зашто се ђаци туку

Код младих се у последње време све више испољава деструктивно понашање – разне врсте агресије, туче са тежим физичким повредама. Међусобни сукоби су свакодневни, а нису ретки ни сукоби са наставницима.

Агресија је животна сила или примарни мотив самоочувања, која се најпростије испољава тучом.

Деца у узрасту од шесте до дванаесте године су много више склона да се туку него деца у било којој другој етапи развоја.

Биолошки фактори утичу да дечаци испољавају агресију тучом, док су девојчице склоне психолошкој агресији.

Силеџија је дете које се, тиранишући слабију или плашљивију децу, понаша онако као што су се према њему понашали његови насилнички родитељи. Силеџија је врло несрећно и уплашено дете које је већ изградило љутит, огорчен, малодушан став према животу.

Силеџија за жртву бира дете које је у својој породици било слично малтретирано, али које је потпуно подлегло својој малодушности и није изабрало заобилазни пут агресије којом би покушало да надокнади све што је изгубилo у детињству. Често се дешава да је жртва и дете које је вољено и које се осећа јако збуњено кад је савладано силеџијском тактиком. У овом случају силеџија – свесно или несвесно – својим бесом показује завист према детету које је, очигледно, много више вољено.

Потенцијалну жртву је много боље научити да избегне силеџију, него га спасавати родитељском интервенцијом. Страх детета – жртве силеџије, може бити умањен објашњењем, на њему разумљив начин, да је тај мали силеџија такође једно веома плашљиво дете.

Ако дете показује знаке силеџијског понашања, знајте да је његово самопоштовање мало. Код уобичајено вољене деце, силеџијство је реакција на неку тренутну трауму (на пример, развод родитеља). Овај симптом треба протумачити као позив да му се пружи сигурност и љубав, а не критика или нека друга врста кажњавања, којом ће се само појачати проблем и још више смањити његово самопоштовање.

Резултати истраживања „Зашто се ученици туку”, на узорку од 800 ђака, од петог до осмог разреда, у неколико београдских основних школа, показују следеће:

Ученици се туку: „дечаци због девојчица, а девојчице због дечака, због љубоморе, вређања, псовања чланова породице, понижавања, провокација, изазивања, несугласица, да би доказали ко је најјачи и ко је главни, да би били у центру пажње, због беса, да би били фаце, шмекери, због породичних проблема, зато што не знају на други начин да решавају своје проблеме, због славе, због ситница.”

На питање „да ли се чешће туку групе или појединци”, ученици одговарају да се најчешће туку појединци; тако мисли њих 68 одсто. Остали мисле да се туку групе. Дакле, туку се и групе и појединци, али преовлађује туча појединаца.

Од укупно испитаних ученика, њих 60 одсто су се потукли у просеку пет до шест пута (трипут чешће се туку дечаци него девојчице). Нису се ни једном потукли 40 одсто испитаних (од тога само пет одсто дечака).

Родитељи су за тучу у четири одсто случајева похвалили своју децу, осудили их у 18, а казнили сваког петог.

После туче као победник се осећа девет одсто ученика. На популарности су добили њих 7,5 процената. Поражено се осећа четири, а постиђено 11,5 процената ученика. Уплашено се осећа њих 20,5 одсто. Према изјавама свака друга туча се заказује, што подразумева и присуство већег броја ученика и навијање.

Туча се може избећи, по мишљењу ученика, на следећи начин: Разговором и лепим речима. Склонити се са стране и не обраћати пажњу. Окренути главу и отићи. Не треба дозволити конфликт. Избегавати проблематично друштво. Побећи, не прихватити борбу. Не изазивати тучу и не качити се са проблематичнима. Треба толерисати свађу, провоцирање и исмевање. Истрпети увреду и не обраћати пажњу. Рећи му „ти си јачи”. Не треба никог вређати, оговарати псовати. Повући се и ћутати. Не треба се много расправљати. Ако је најављена, рећи НЕ, а ако је сачекуша – употребити брзе ноге. Казати родитељима и наставнику...

На питање „како твоје друштво гледа на оне који се туку”, у 52 одсто случајева одговор је „позитиван”, истичући да су они храбри и популарни. Самим тим оправдавају и подстичу тучу.

На оне који одбијају тучу позитивно гледа мањи проценат ученика. Да су то прави момци и девојке мисли четвртина испитаних (дупло више девојчица). На жалост, они који одбијају да физичким путем решавају сукобе уживају знатно мању популарност, самим тим имају и знатно мањи утицај на остале који то чине.

На питање „да ли вас родитељи физички кажњавају”, потврдно је одговорило 11 одсто ученика. Остали одговори су, међутим, одрични.

Од укупног броја испитаних у неку од секција укључено је само њих 37 одсто, а 60,5 није укључено ни у једну секцију. Познато је, при том, да доколица ствара највише разних проблема, па и туче. Они немају шансе да своју негативну енергију и агресију претворе у креативно, забавно и корисно.

На основу истраживања може се закључити да већина ученика зна како треба избећи тучу, наводећи лепе, реалне и занимљиве примере, али то не примењују у пракси. Недостаје им права комуникација, међусобно поштовање, разумевање и толеранција.

Један од најчешћих разлога за тучу је недовољна контрола емоција и нерационално гледање на конфликте, свађе и увреде, понижења и псовке.

Један број родитеља мора да промени свој став према тучи и да децу не подстиче да тако решавају проблеме. Много је боље да их науче како да избегну тучу и личним примером покажу да се проблеми решавају разговором, аргументима, а не свађом и тучом.

И медији би требало више да истичу позитивне примере појединаца као узоре младима, а не разне видове агресије, туче, убиства и слично.

Филм, телевизија, игрице – врве од насиља. Скоро сваки „ријалити шоу”, па и већина квизова, функционишу по принципу – може бити само један. То значи – да би успео, мораш поразити све, на било који, па чак и на неправедан начин.

Оно што је најважније, проценат ученика који учествују у тучи (60 одсто) застрашујући је, па макар да су неки од њих и рекли неистину, јер одговор значи да им то учешће импонује.

А скоро сваки трећи испитани ученик се после туче лепо осећа, што значи да не треба лепо да спавамо, већ да будемо непрестано будни и да васпитавамо своју децу.

специјалиста педагогије, директор ОШ „Ђура Даничић” у Београду