Отисак срца у српској прашини

Изабране драме Синише Ковачевића, у издању Српске књижевне задруге, биће представљене данас у подне на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду. Читалачкој публици је, овога пута у три књиге, представљено девет Ковачевићевих драма: „Велика драма”, „Ново је доба”, „Вирус”, „Последња рука пред фајронт”, „Хотел Европа”, „Српска драма”, „Зечији насип”, „Ђенерал Милан Недић” и „Јанез”.

Ковачевић наглашава да је одрастао уз чувене сиве књиге СКЗ-а, са монограмом који је цртао Јован Јовановић Змај; зато је и изабрао да његова дела објави ова издавачка кућа.

Ваше драме имају посебну врсту опорости. Оне су, кажете, отисак Вашег срца на београдском асфалту, у српској прашини...?

Оне јесу отисак мог срца у београдској, српској, или сеоској прашини, зависно од тога чиме се баве, шта је њихов тематски оквир. Свако уметничко дело, било којег да је рода или жанра, представља рефлексију стварности проведену кроз одређену врсту уметничке трансмисије и сензибилитета. И уколико, као Холанђанин, пишете драму која се дешава на Марсу 3.615. године, хтели ви то или не, ви пишете холандску драму, јер је ваша мисао холандска. У том смислу, ја пишем искључиво српске драме, па чак и онда када их смештам у далеко време иза нас или у неки временски поетички простор испред мене. Моји ликови не само да говоре српски, они осећају српски, мисле српски, осим у ситуацијама када нису Срби. Суштина је у томе што бих, ако бих сутра емигрирао у поменуту Холандију, опет у наредних десет година писао српске драме. Значи, десет година би требало да се стекну холандске акумулације, па да напишем драму о емигрантима и њиховој новој отаџбини.

Ми носимо врсту колективног памћења, одређену врсту поетичке матрице у себи. У нама се колективно наталожило све оно од Светог Саве и Косова, до данашњих дана. Шекспир је искључиво, и само, енглески писац, чак и онда када смешта своје драме у Арденску шуму, или у Италију.

Уметност је сведок времена. Ваш развојни пут обележен је и радом на националном плану. Отуда и неки коментари да сте ревизиониста, будни Србин, национални прегалац. Шта ви мислите о томе?

Нећу рећи ништа ново ако кажем да је уметник валиднији сведок једног времена, чак и од новинарске професије, дубоко уважавајући новинарство. Шта мислите, да ли су као одређена врста сведочанства валиднији Нушићев „Народни посланик” или новине тога времена? Апсолутно сам сигуран да о бесмислу накарадног парламентаризма, кризи критеријума тог доба, социолошким детерминантама, далеко боље сведочи Нушићев „Народни посланик” него новине, које су тада излазиле. Можемо то да пребацимо и на новије време. Да ли је, из тамо неких деведесетих година, валидније сведочанство неког телевизијског дневника који каже да се шачица људи скупила на Тргу Републике тога дана и слично, или филм или драма из тог времена? У том смислу, уметност јесте сведок времена. Ви ћете боље анализирати извесно време пратећи његову уметност него његова политичка сведочанства.

Не знам којом врстом ревизије бих се могао бавити; тешко је бити ревизиониста. Ми живимо брзо време које не дозвољава да се човек бави ревизијом. Овде код нас постоји наопако схватање да се ауторско дело везује за аутора. Оно јесте његово у оној мери у којој подразумева његову поетичку матрицу. Али, у историји има много примера у којима су архи-битанге писале врло хумана дела. Мора се направити дистинкција: ако бих сутра покушао да направим драму о Хитлеру, неће ме, ваљда, прогласити фашистом?! Национални сам прегалац у оној мери у којој сам тако васпитан од својих родитеља, дедова… да у одређеној ситуацији генеришем своју љубав према властитом народу. Све највеће љубави су ирационалне.

У својим драмама бавите се историјским личностима, избегличким чемером, страдањима, патњом, људима из народа, дајући се „до даске”. Шта остављате публици?

Бавим се историјским личностима врло често, али је драмски писац умногоме и уметнички фалсификатор. Суштинска уметност ми даје право да фалсификујем. Ако бих сада писао драму о Дражи Михаиловићу и бавио се његовим суђењем и цитирао његове одговоре, онда бих био фељтониста. Оног секунда када, као писац, ставим Дражу у ситуацију у којој га само ја из позиције малог бога, која ми је дата, видим, почињем да фалсификујем. Не могу да знам какав је разговор водио Дража у својој ћелији са кћерком. У таквим ситуацијама ослобођен сам историјске одговорности. Испред мене је само уметничка одговорност. Држим да писац, поред тога што је ту да поставља питања, преузима на себе и ту незахвалну улогу чаробног огледала, које смо сретали у бајци о Снежани. Та рефлексија стварности, поред обавезе да има уметничку транспозицију, мора да колико-толико одговара реалном стању. Око нас јесу избеглице, наркомани, убице, обесправљени, понижени...

Због драме „Последња рука пред фајронт”, осамдесетих година прошлог века прозивали су Вас да у здраву јабуку убацујете црв. Ипак, испоставило се да није било тако?

„Последња рука пред фајронт” је оно пиће које се пре разлаза испија. Она дакле говори о разлазу Југославије. Проблем ове драме јесте у томе што је о распаду Југославије говорила осамдесете године, када је земља увелико функционисала. Нажалост, не радујем се тој чињеници да сам ја био у праву а не ти бранитељи монолита који су ми замерали да у здраву јабуку убацујем црва.

Када ће Ваш нови драмски текст угледати светла сцене?

Ових дана биће готов мој нови комад са радним насловом „Тридесет година матуре” који се бави људима који су 1978. године матурирали, а онда 2008. године дошли да прославе три деценије матуре. Те 1978. им се чинило да су пред њима све могуће ствари које се не могу досањати. То је и била таква година у бившој држави. Само је небо било граница, а 30 година после тога ти исти људи, поражени, понижени, налазе се да прославе, ако се то може звати, 30 година матуре, а вече ће им платити локални тајкун који је био – најгори ђак у разреду…

Борка Требјешанин

----------------------------------------------------

Тамо где има равнодушја нема уметности

Ваше је, тврдите, да нам ставите камен у ципелу. После Ваших драма, публика се суочава са несаницом, немиром... Зашто желите да произведете такав ефекат? Да ли је то позив за буђење?

Па, заиста бих џабе кречио ако би после вечери проведене са мном у позоришту или моје телевизијске серије човек са лакоћом пребацио јорган преко главе и заспао сном праведника. Један мој пријатељ ми је рекао да после моје драме никада не спава са женом. Тамо где има равнодушја нема уметности.