Куће за глумце

Берлин, ове јесени. Једна од дугачких централних градских улица. Богати излози постају скромнији, а онда скоро нестају. Градски аутобус пролази поред ниске полукружне зграде са торњем. Једноставне, а необичне у односу на околне, релативно скромне стамбене објекте.

Ових дана у Београду прелиставала сам књигу Радивоја Динуловића Архитектура позоришта XX века (Clio). На 123. страни нашла сам фотографију оне берлинске куће – то је чувено позориште. Напуштену зграду биоскопа Универзум, Ерика Менделсона из 1929, реконструисали су Клаус Вефер и Јирген Савадес за позориште Шаубине, чије су представе неколико пута гостовале на Битефу.

У држави Србији, која је у XX веку изградила само четири позоришта, написана је студија о архитектури позоришта. Ово није књига само о архитектури, ни само о позоришту. У њој су обе дисциплине помешане, балансирају, допуњују једна другу, и некако измичу једна другој, не дају се ухватити ни обухватити.

(/slika2)Динуловић пише о живим позориштима XX века, о свим оним објектима у којима се може одржати представа, пролази кроз њих, објашњава промене у схватањима и значењима, пише о новим идејама, револуционарним и еволуционим променама. Динуловић верује у моћ позоришта, а и свестан је мана света у којем живимо:

- Ако грађење савремених позоришних кућа, као и савремено позориште уопште желимо да вреднујемо на основу укупне продукције, наше ће незадовољство бити извесно. Ипак, ефемерна природа позоришта нам не само дозвољава, већ нас и приморава да у свом сећању задржимо једино оне призоре чија нам вредност гради погледе на живот и постојање. То се данас једнако односи и на доживљај, читање и памћење позоришне архитектуре.

Радивоје Динуловић је архитекта, из позоришне породице. У позоришту се родио (готово дословно), радио у њему и око њега се окреће читав његов живот.

„Ја, уствари, уопште нисам изабрао да радим у позоришту – једино у позоришту су ме хтели. Звао ме је Дејан Чавић, глумац, тада оперативни директор Атељеа 212.

Архитектура, такође, није била мој избор. Отац, а посебно мајка, грозили су се помисли да ћу и ја отићи у глумце, редитеље или нешто слично (мада, данас више нисам сигуран колико је та њихова прича била искрена). Увек сам склапао некакве системе, па су ми говорили да ћу бити архитекта. Тада ми се није чинило прихватљивим да доводим у питање мишљење својих родитеља и постао сам архитекта.”

Раша Динуловић појавио се у свету позоришне архитектуре крајем осамдесетих година прошлог века. Био је у тиму за реконструкцију Атељеа 212:

Ова реконструкција је отворила многа питања, и она о поштовању наслеђа, праву на креативни став, односу пројектовања и реализације у нашим условима и, посебно, о околностима у којима је та реконструкција закључена почетком деведесетих година прошлог века.

(/slika3)Сликар Љуба Милуновић чува фотографију старе, Бојанове фасаде, на којој пише: „Атеље 212, пре доласка Ранка Радовића и Раше Динуловића.“

С друге стране, верујем да је позоришни карактер те куће сачуван и да је простор позоришног догађаја бољи него што је био. То ми је било најважније. Ранко Радовић је веровао да ће време нове архитектуре Атељеа тек доћи. Мислим да је био у праву. Невоља је што смо у извођењу пристали на многа решења која нисмо смели да прихватимо. И то ову кућу троши брже и ружније него што би то морало бити, додаје наш саговорник.

Позоришна уметност је ефемерна, архитектура углавном није, у архитектури позоришта сусрећу пролазност и трајност. Како функционишу?

- То је једно од кључних питања, или један од кључних проблема грађења позоришних кућа. Куће су трајне, или су то биле, и оне су свакако наш покушај да победимо време, да надживимо себе, да оставимо траг. Зато би требало да буду непроменљиве. Истовремено, позориште је по Андрићу најефемернија од свих уметности. Оно је тренутак – не може се сачувати, ни ваљано документовати. Стално се мења, можда и најбрже од свих уметничких форми. Та променљивост је константа, а однос глумца и гледаоца је једна од најчвршћих веза. Суштина театра је у доживљају представе и катарзи, а то уме да буде трајније и од кућа. С друге стране, архитектура позоришта има бројне и важне урбанистичке функције, меморијалне, социјалне, психолошке, медијске, па и економске.

По мишљењу Динуловића, нема битне разлике између позоришне аргитектуре код нас и оне у свету, сем што је наша продукција веома скромна – четири нове позоришне зграде (Позориште у Нишу, Ужицу, Новом Саду и Београду – Атеље 212) и неколико реконструкција у Србији у XX веку, у односу на десетине хиљада изведених објеката у свету (само у Совјетском Савезу, од 1917. до 1982. године – 380 нових позоришта):

- Ипак, могли бисмо да будемо поносни на Ступичин Атеље 212 који представља значајан допринос укупном мишљењу о позоришном простору. Не би требало да се стидимо својих резултата, они нису безначајни.

Снежана Ристић

------------------------------------------------------------

Има ли великих опера у Сиднејској опери

Данас велики светски архитекти граде позоришта, једнако као што граде музеје, галерије или стадионе. Увек је тако било. Ипак, они се веома ретко баве примарним проблемом позоришног простора и просторима игре. Решавање тог проблема препуштају позоришним консултантима и тако се не баве кућом као целином. Резултати оваквих, двојних стваралачких процеса најчешће су веома скромни. Али када се проблем куће позоришта постави конкретно, када се узме у обзир контекст, када се сви проблеми решавају синхроно онда су резултати јако добри. Мислим на радове Константина Мељникова, студија ХКПА, Тима Фостера, Френка Лојда Рајта... а пре свега, мислим на радове Бојана Ступице (Атеље 212) и Алда Росија (Театро дел Мондо, 1979).

Лондонска позоришта Јанг Вик, Трицикл и Алмеида, сцена Фосати у Малом позоришту у Милану, Атеље 212 и Звездара театар  прославили су се квалитетом својих  позоришних представа,  што је у непосредној вези и са архитектонским амбијентима у којима су остварене. С друге стране, без обзира  на  величанствени допринос  Утзонове  Сиднејске опере историји савремене архитектуре, јесте ли икада чули за неку важну оперску представу која је у овој кући  настала?