Kuće za glumce

Berlin, ove jeseni. Jedna od dugačkih centralnih gradskih ulica. Bogati izlozi postaju skromniji, a onda skoro nestaju. Gradski autobus prolazi pored niske polukružne zgrade sa tornjem. Jednostavne, a neobične u odnosu na okolne, relativno skromne stambene objekte.

Ovih dana u Beogradu prelistavala sam knjigu Radivoja Dinulovića Arhitektura pozorišta XX veka (Clio). Na 123. strani našla sam fotografiju one berlinske kuće – to je čuveno pozorište. Napuštenu zgradu bioskopa Univerzum, Erika Mendelsona iz 1929, rekonstruisali su Klaus Vefer i Jirgen Savades za pozorište Šaubine, čije su predstave nekoliko puta gostovale na Bitefu.

U državi Srbiji, koja je u XX veku izgradila samo četiri pozorišta, napisana je studija o arhitekturi pozorišta. Ovo nije knjiga samo o arhitekturi, ni samo o pozorištu. U njoj su obe discipline pomešane, balansiraju, dopunjuju jedna drugu, i nekako izmiču jedna drugoj, ne daju se uhvatiti ni obuhvatiti.

(/slika2)Dinulović piše o živim pozorištima XX veka, o svim onim objektima u kojima se može održati predstava, prolazi kroz njih, objašnjava promene u shvatanjima i značenjima, piše o novim idejama, revolucionarnim i evolucionim promenama. Dinulović veruje u moć pozorišta, a i svestan je mana sveta u kojem živimo:

- Ako građenje savremenih pozorišnih kuća, kao i savremeno pozorište uopšte želimo da vrednujemo na osnovu ukupne produkcije, naše će nezadovoljstvo biti izvesno. Ipak, efemerna priroda pozorišta nam ne samo dozvoljava, već nas i primorava da u svom sećanju zadržimo jedino one prizore čija nam vrednost gradi poglede na život i postojanje. To se danas jednako odnosi i na doživljaj, čitanje i pamćenje pozorišne arhitekture.

Radivoje Dinulović je arhitekta, iz pozorišne porodice. U pozorištu se rodio (gotovo doslovno), radio u njemu i oko njega se okreće čitav njegov život.

„Ja, ustvari, uopšte nisam izabrao da radim u pozorištu – jedino u pozorištu su me hteli. Zvao me je Dejan Čavić, glumac, tada operativni direktor Ateljea 212.

Arhitektura, takođe, nije bila moj izbor. Otac, a posebno majka, grozili su se pomisli da ću i ja otići u glumce, reditelje ili nešto slično (mada, danas više nisam siguran koliko je ta njihova priča bila iskrena). Uvek sam sklapao nekakve sisteme, pa su mi govorili da ću biti arhitekta. Tada mi se nije činilo prihvatljivim da dovodim u pitanje mišljenje svojih roditelja i postao sam arhitekta.”

Raša Dinulović pojavio se u svetu pozorišne arhitekture krajem osamdesetih godina prošlog veka. Bio je u timu za rekonstrukciju Ateljea 212:

Ova rekonstrukcija je otvorila mnoga pitanja, i ona o poštovanju nasleđa, pravu na kreativni stav, odnosu projektovanja i realizacije u našim uslovima i, posebno, o okolnostima u kojima je ta rekonstrukcija zaključena početkom devedesetih godina prošlog veka.

(/slika3)Slikar Ljuba Milunović čuva fotografiju stare, Bojanove fasade, na kojoj piše: „Atelje 212, pre dolaska Ranka Radovića i Raše Dinulovića.“

S druge strane, verujem da je pozorišni karakter te kuće sačuvan i da je prostor pozorišnog događaja bolji nego što je bio. To mi je bilo najvažnije. Ranko Radović je verovao da će vreme nove arhitekture Ateljea tek doći. Mislim da je bio u pravu. Nevolja je što smo u izvođenju pristali na mnoga rešenja koja nismo smeli da prihvatimo. I to ovu kuću troši brže i ružnije nego što bi to moralo biti, dodaje naš sagovornik.

Pozorišna umetnost je efemerna, arhitektura uglavnom nije, u arhitekturi pozorišta susreću prolaznost i trajnost. Kako funkcionišu?

- To je jedno od ključnih pitanja, ili jedan od ključnih problema građenja pozorišnih kuća. Kuće su trajne, ili su to bile, i one su svakako naš pokušaj da pobedimo vreme, da nadživimo sebe, da ostavimo trag. Zato bi trebalo da budu nepromenljive. Istovremeno, pozorište je po Andriću najefemernija od svih umetnosti. Ono je trenutak – ne može se sačuvati, ni valjano dokumentovati. Stalno se menja, možda i najbrže od svih umetničkih formi. Ta promenljivost je konstanta, a odnos glumca i gledaoca je jedna od najčvršćih veza. Suština teatra je u doživljaju predstave i katarzi, a to ume da bude trajnije i od kuća. S druge strane, arhitektura pozorišta ima brojne i važne urbanističke funkcije, memorijalne, socijalne, psihološke, medijske, pa i ekonomske.

Po mišljenju Dinulovića, nema bitne razlike između pozorišne argitekture kod nas i one u svetu, sem što je naša produkcija veoma skromna – četiri nove pozorišne zgrade (Pozorište u Nišu, Užicu, Novom Sadu i Beogradu – Atelje 212) i nekoliko rekonstrukcija u Srbiji u XX veku, u odnosu na desetine hiljada izvedenih objekata u svetu (samo u Sovjetskom Savezu, od 1917. do 1982. godine – 380 novih pozorišta):

- Ipak, mogli bismo da budemo ponosni na Stupičin Atelje 212 koji predstavlja značajan doprinos ukupnom mišljenju o pozorišnom prostoru. Ne bi trebalo da se stidimo svojih rezultata, oni nisu beznačajni.

Snežana Ristić

------------------------------------------------------------

Ima li velikih opera u Sidnejskoj operi

Danas veliki svetski arhitekti grade pozorišta, jednako kao što grade muzeje, galerije ili stadione. Uvek je tako bilo. Ipak, oni se veoma retko bave primarnim problemom pozorišnog prostora i prostorima igre. Rešavanje tog problema prepuštaju pozorišnim konsultantima i tako se ne bave kućom kao celinom. Rezultati ovakvih, dvojnih stvaralačkih procesa najčešće su veoma skromni. Ali kada se problem kuće pozorišta postavi konkretno, kada se uzme u obzir kontekst, kada se svi problemi rešavaju sinhrono onda su rezultati jako dobri. Mislim na radove Konstantina Meljnikova, studija HKPA, Tima Fostera, Frenka Lojda Rajta... a pre svega, mislim na radove Bojana Stupice (Atelje 212) i Alda Rosija (Teatro del Mondo, 1979).

Londonska pozorišta Jang Vik, Tricikl i Almeida, scena Fosati u Malom pozorištu u Milanu, Atelje 212 i Zvezdara teatar  proslavili su se kvalitetom svojih  pozorišnih predstava,  što je u neposrednoj vezi i sa arhitektonskim ambijentima u kojima su ostvarene. S druge strane, bez obzira  na  veličanstveni doprinos  Utzonove  Sidnejske opere istoriji savremene arhitekture, jeste li ikada čuli za neku važnu opersku predstavu koja je u ovoj kući  nastala?