Чудесни лавиринт

Приказ који следи ни у ком случају није полемички одговор на текст Милете Аћимовића Ивкова „Младо романескно вино“ у коме се Даниловљев роман безразложно малициозно означава као ауторов „трећи покушај“. Са таквом опадачком оценом нема разлога спорити се. Наш циљ је да покажемо у чему је вредност и новина Даниловљеве доиста несвакидашње и за савремену српску књижевност драгоцене књиге. Трећи роман Драгана Јовановићa Данилова „Отац ледених брда“ у неку руку је изненађујућа књига, макар за познаваоце поезије овог високо котираног песника. Након низа песничких књига и поетског романа „Алманах пешчаних дина“, тешко ко је могао претпоставити да ће се Данилов окренути строго и концизно писаној прози у којој једна „иманентно приповедачка нит отвара различите егзистенције и прошива сва збивања“.

У свом најамбициознијем роману до сада, Данилов фокусира пажњу на грандиозну подземну библиотеку на Исланду и конспиративно друштво фанатичних библиотекара који у контролисаном хаосу лавиринта библиотеке помно сакупљају и складиште податке о свим живим и мртвим људима на свету. Приређивач рукописа преписаних за седамнаест дана и ноћи из „Пешчане књиге“ која води у немерљиве дубине времена, не крије се само иза маске приређивача, већ се укључује у читав ланац узбудљивих догађаја. „Отац ледених брда“ јесте „историографска метафикција“, да употребимо израз Линде Хачион. У питању је књига-сан, са елементима авантуристичке, ерудитске, љубавне, еротске, фантастичне књижевности. Данилов вешто користи приповедање есејистичким обликотворним поступком, при чему заиста огромна ерудиција не гуши снагу његовог романескног света. А он говори о предодређености и случају који тако неумитно управљају људским животима (што овај роман повезује са Остеровом прозом), о дијалектици сећања и заборављања, о нераздвојности света живих и мртвих, о укрштеним судбинама, како то поетички освештено предочава сам Данилов у једном разговору.

Иновативност и занимљивост овог романа јесу пре свега у новим темама које до сада у српској прози нису биле елабориране на један овакав, иманентно романескни начин. Најпре, то је тема колекционарства, похрањивања, памћења, чувања. Отуда су колекционари Данило Медаковић и Павле Подбјелски заиста аутентични профили романескних јунака, једнако колико и Уц Бруса Четвина. Насупрот њима стоје етерични женски ликови виолончелисткиње Жилијет Ердоди, еротичне Јерменке Наири Азнавурјан и Гркиње Зиране, те лик Гудрун, којој је Данилов доделио улогу спиритуалног водича по дијаболичним подземним лавиринтима библиотеке. Дубоко залазећи у подземне лагуме колекционарске страсти, писац је од својих јунака начинио деликатне и живе душевне реалности.   

Бројни интертекстуални контексти чине „Оца ледених брда“ комплексним романом о страсти и смрти, романом око кога ће се тек ломити критичка копља ове и, чини се, не само ове сезоне. Ма колико била разноврсна, сва поглавља ове књиге чврсто су узглобљена једно у друго. Кроз протицање паралелних судбина, Данилов је све своје јунаке вешто окупио у однос који је у основи скривено драмски. У овом роману нашу пажњу привлаче описи библиотеке на Исланду који имају снагу Зебалдових дескрипција, а затим прелепи описи Венеције у којој Данило Медаковић, једини Србин који ће путовати и страдати на „Титанику“ 1912. године, проналази у прашњавој антикварници Вермерову слику „Девојка с виолончелом“. Поглавље „Дневник из Лодева” у коме Данилов мајсторски примењује поступак карневализације, један је од блиставих тренутака савремене српске прозе.

Критичар Тихомир Брајовић луцидно је приметио да Даниловљев роман „евоцира борхесовско-кишовску замисао свеобухватне енциклопедије која вратоломно повезује све људе и догађаје у времену и простору“. Ја бих додала да Даниловљеви палимпсести иду према Кишу у истој мери у којој Кишови палимпсести иду према Борхесу. У „Оцу ледених брда“ Данилов је успео да Борхесов, Еков и Кишов (мислим превасходно на „Енциклопедију мртвих“) модел александријског приповедања обогати и надогради потресном причом о тражењу по рођењу насилно раздвојене браће, и да нам, зачудо, покаже да борхесовско-кишовски модел приповедања, уколико се споји са добро исприповеданом причом из пресног живота, може да донесе нешто ново и субверзивно. На крају, читав роман задобија лавиринтску форму, а приређивач књиге и њен главни јунак у средишту библиотечког лавиринта доживљава просветљење.

Данилов је доиста имао жељу високог напона, а потом и високог ризика да напише овај роман у коме је машта песника подвргнута строгој, класичној дисциплини и приповедној економичности. Отуда „Oтац ледених брда” јесте својеврсни испит за књижевну критику, која би требало да коначно разлучи да ли је Данилов само прворазредни песник који узгред пише и романе, или је са романом „Отац ледених брда“ ушао у ред врсних, савремених романсијера. Наше је становиште да је овај писац сасвим посебне ерудиције и осећајности (која по много чему подсећа на ону Милоша Црњанског) после два просечна романа, овога пута написао слојевит и комплексан роман вешто вођене, узбудљиве приче, сложене структуре и високе естетске вредности. У питању је један од најубедљивијих романа који се у последњих неколико година појавио на српском језику.