Интелектуалци не станују овде

У занимљивом роману Београд за покојнике Предрага Црнковића, објављеном прошле године, а који говори о граду и глади, о хамсуновској потрази за храном једног београдског писца и филмофила, каже се: „Кад човеку у Србији неко вели: ’Ти си, видим, доста прочитао...!’ начитани је отписан. (...) Рећи за неког ’тај много чита’ исто је као да за несрећника у средњем веку кажу да изводи сатанистичке ритуале.”

Црнковић, дакле, уочава подозрење које у Србији влада према интелектуалцима, а са аутором ових редова дели и сумњичавост спрам младих генерација филмаџија, јер у једном тренутку његов главни јунак каже како је на првој години монтаже у једној филмској школи „био једини који је знао ко су Душан Стојановић и Ејзенштајн...” О својим сусретима са младим режисерима који нису познавали класике светске и југословенске књижевности – већ сам писао, истина, помало моралистички и арогантно. Тема неповерљивости према интелектуалцима као ликовима наших филмова – далеко је сложенија.

Новинар – железничар

У историји југословенске кинематографије, ретки су аутори који су се непрекидно бавили животом и дилемама интелектуалца. Филмови попут Бергманових Дивљих јагода, Рафелсоновог Пет лаких комада, већине филмова Вудија Алена, Андреја Тарковског, Питера Гринавеја, у којима су главни ликови професори медицине, школовани музичари, новинари, писци, психолози, архитекте, у судару са озбиљним питањима односа према владајућем моралу, према својој прошлости, породици, друштвеном ангажману, као и метафизичким проблемима кривице, бога и љубави, нису много утицали на домаће филмске ствараоце. Осим Милоша – Мише Радивојевића који се овим темама бавио током читаве каријере (са сјајним Уна, Квар и Одбачен као примерима), готово да се на прсте могу пребројати значајна кинематографска остварења овог типа код нас. Пре Радивојевића, једино је Јован Живановић снимао ремек-дела са главним ликовима интелектуалаца, феноменално помиривши наметане теме радништва и социјалистичког ударништва са дилемама „начитаних” типова: драма инжењера у Зеници и, нарочито, Те ноћи, као и студента-лекара у Чудној девојци, настаје управо у судару са изградњом социјализма и питањем њихове улоге у сложеној друштвеној ситуацији.

За изостанак бављења интелектуалцима у кинематографији има много разлога; набројаћемо неколико, свесни ограниченог простора и могућих недоречености. Један од разлога свакако лежи у социјалној ситуацији после рата. На почетку нове, комунистичке Југославије, естетику су неретко водили принципи социјалистичког реализма и идеализовања масе и рада, прегалаштва, пожртвовања радништва и сељаштва (Живот је наш Густава Гаврина, Барба Жване Вјекослава Афрића, Прича о фабрици Владимира Погачића, истина, као нешто другачији случај), а нарочито партизанске борбе („партизански филм”), док су другу групу филмова чиниле комедије или адаптације књижевних дела.

(/slika2)Генерација црног таласа/новог филма, са захтевима за савременошћу и друштвеном критиком, донела је сасвим другачију поетику, али у складу са редитељским узорима, ауторским и друштвеним поентама, као и политичким уверењима, и њихови јунаци били су вирилни типови, згубидани, пролетери, службеници ПТТ-а, скупљачи перја... У том смислу, илустративна је промена занимања главног јунака коју је писац сценарија Живојин Павловић извршио адаптирајући роман За црном девојком и неке приповетке из збирке Насиље Александра Тишме за изванредни деби Здравка Рандића Трагови црне девојке: код Тишме је реч о новинару, код Рандића и Павловића о – железничару.

Током осамдесетих, генерација „прашких ђака” најоригиналније филмове снимила је управо бавећи се интелектуалцима – лекарима у Вариоли вери Горана Марковића, Нешто између Срђана Карановића, Посебном третману Горана Паскаљевића, просветним радницима у Марковићевом Мајстори, мајстори, музичарима у Браво, маестро Рајка Грлића и Марковићевом Већ виђено, филмским редитељем у За сада без доброг наслова Срђана Карановића... Али, у овим филмовима ти ликови су углавном били део широке алегорије друштва у којем су интелектуалци приморани на кетман, ћутање, нерад, двоструки морал, пијанство, ситне интересе, каријеризам, мржњу... Све ово нам говори да је поверење у југословенске интелектуалце током осамдесетих било веома пољуљано, што не чуди, ако се узме у обзир оно што се касније, током деведесетих, догодило у рату на просторима Југославије, када је кредибилитет великог броја интелектуалаца потпуно уништен (о томе говори нова књига Мирка Ковача под звучним насловом Елита гора од руље).

Филмаџије, испред камере

Једини филм који се издваја из овог правца и значајно разликује од њега јесте изврстан Сплав Медузе Карпа Године, по сценарију Бранка Вучићевића, један од најбољих наших филмова осамдесетих, уметнички зрела и релевантна постмодернистичка визија живота и авантура југословенских авангардиста на челу са зенитистом Љубомиром Мицићем. Деведесетих смо се углавном у кинематографији обрачунавали са комунизмом и покушавали да на разне начине докучимо зашто се Југославија распада у крвавом сукобу: покушаји да се на то одговори преко ликова интелектуалаца одлазили су странпутицама било на уметничком (Пун месец над Београдом Драгана Кресоје) или на политичком плану (Подземље Емира Кустурице).

Тако је српски филм ушао у фазу будућности, време после 2000, са мршавим наслеђем филмова о интелектуалцима, а филмски редитељи су, по свему судећи, све ређе желели да праве филмове за интелектуалце. Једини интелектуалци о којима су филмаџије биле спремне да снимају филмове били су, симптоматично, они сами. Глумци, редитељи, монтажери, драмски писци, филмски радници свих врста, постали су главни јунаци у Сенкама успомена Предрага Велиновића, Земљи истине, љубави и слободе и Југу-југоистоку Милутина Петровића, Рату уживо и На лепом плавом Дунаву Дарка Бајића, Апорији Ариса Мовсесијана, Пољупцима Саше Радојевића, Професионалцу Душана Ковачевића, Турнеји Горана Марковића, филму С.О.С. Слободана Шијана, Животу и смрти порно банде Младена Ђорђевића... Дакле, права поплава филмова о филмским радницима, која се, између осталог, десила и због губитка публике и пропадања биоскопске мреже, када су филмаџије, у тако лошој ситуацији по професију, имале снажну потребу да размотре сопствени положај, обраћајући се више колегама а мање обичној публици. Ако изузмемо филмове Милоша Радивојевића и филмове о филмаџијама и писцима (у ове потоње спадају и Биро за изгубљене ствари Бате Прелића и Пешчаник Саболча Толнаија, инспирисан Данилом Кишом), остајемо са страховито малим бројем филмова о интелектуалцима, а нарочито занимљивим делима на ту тему, реализованим од 2000. до данас: практично, ту је само Милош Бранковић Небојше Радосављевића, који говори о архитекти (као и Радивојевићев Ни на небу ни на земљи – ова два филма су свакако инспиративна за поређење).

Тексту сам дао радни наслов „Интелектуалац у кадру”, али могло би се рећи да је пре реч о интелектуалцу ван кадра, јер, судећи по новијој српској продукцији, и најављеним филмовима, ликови интелектуалаца нису ни у плану, они су готово сасвим нестали „са платна”. Иако нисам неко ко патетично и с кажипрстом у ваздуху мудро упозорава да су нам филм преплавили дувачи, блејачи, згубидани, депресивни, мада добростојећи потомци „црвене буржоазије”, потом криминалци, тајкуни, дебеовци и официри, ипак ми се чини да нам недостају озбиљни и промишљени филмови са оним ликовима које је Јован Живановић генијално спајао: радницима и интелектуалцима. Јер се права драма тренутно одвија управо међу њима – то морамо видети ако желимо да испунимо тако чест захтев за филмским тумачењем нашег времена.