„Интервју” и „Инсајдер”

Не мора вам Дуле Савић бити ни брат од тетке ни фудбалски идол из младости, ни друг из завичаја, ни добар комшија. Не ни политички истомишљеник. Али ако сте добронамеран ТВ гледалац, морали сте бити „на његовој страни” у ситуацији у коју је био доведен на Телевизији Б92. Гостујући ту на позив Југослава Ћосића био је, наиме, изложен безразложним и грубим нападима свог домаћина.

Поступак који је новинар одабрао за свој ауторски циклус у овој емисији показао је нека лоша својства, наговештена већ на његовом почетку.

Основни проблем је што се ствара утисак да домаћин госта дочекује непријатељски. Врло брзо се, затим, показује да се новинар ставио у позицију тужиоца. Али – и судије! А између – и адвоката, примењујући познати манир да се препадима и  унакрсним испитивањима сатера у ћошак противник свог клијента. Ако је Ћосићев клијент, генерално гледано, јавност – велико је питање шта она стварно добија оваквим процесом у којем се његов заступник мргоди и рогуши, улази у полемике, убеђује, оптужује, импутира (претварајући, рецимо, „оптужеников” исказ „агресивнији приступ” у „агресија”) и слично.

Стављајући своје име у назив емисије „Интервју са Југославом Ћосићем” (уз језичку непрецизност у погледу тога ко интервјуише а ко је интервјуисани) Југослав Ћосић је, без сумње, желео да нагласи сопствену додатно активну улогу и равноправан, повремено и доминантан, положај у оваквом ТВ сусрету. Но чак и да се прихвати отклон од класичног журналистичког обрасца жанра по коме новинар поставља питања и потпитања, а онај други одговара, удео времена и садржаја које у овим разговорима Ћосић узима себи пласирајући сопствене тврдње и ставове излази из оквира прикладног.

Емисија са Савићем, у целини расплинута на много тема, растрзана и нервозна, имала је циљ да буде и нека врста увода у нови циклус „Инсајдера” о насиљу спортских навијача. Такво настојање није испало баш успешно, а није било ни потребно.

Већ првом епизодом серија Бранкице Станковић усмерила је пажњу на одговорност најодговорнијих – државних органа. При том се чини да полиција релативно најбоље обавља свој део посла. Подношењем кривичних пријава за крађе, уцене, диловање дроге, покушаје убиства указује на то да су вође навијачких кланова заправо криминалци широког спектра. Што такви нису тамо где им је место, у затвору, разлоге ваља тражити – и „Инсајдер” то и чини – у тужилаштву и судству. Прича ће се, по свој прилици, протегнути и до спортских клубова, школа, породице... до оних сфера друштвеног живота из којих се насиље генерише и у којима, истовремено, може да се сузбија.

Драстичне сцене дивљачког понашања тзв. навијача, слике страве и ужаса са стадиона и градских улица изазивају језу због окружења у коме се сви налазимо и грозу од ликова с којима делимо време и место егзистенције. Уз страх, гледање „Инсајдера” буди макар скромну наду. Очекивање, барем, да ће се и под притиском оваквог медијског ангажовања, суочавања са драстичним примерима насилништва и тражења објашњења за ширење те појаве, мењати стање ствари.

 Набоље. За већину.