Сјајни писци, награде за превод

Издавачка кућа „Паидеја” ове јесени објавила је низ књига највећих писаца светске књижевности доказујући да је на самом врху српског издаваштва када је у питању преводна литература. О томе сведоче и бројне награде „Милош Н. Ђурић” и друге, које су „Паидејини” преводиоци добили за свој одличан рад. Најновију награду, за 2009. годину, добила је Споменка Крајчевић за превод романа „Аустерлиц” В. Г. Зебалда (Винфреда Георга Максимилијана, цело име које није волео да користи). Ово је, иначе, и први превод на српски језик последње књиге тог немачког писца (1944–2001).

Зебалд, чији је отац био официр Вермахта, напустио је Немачку и живео у Великој Британији где је постао универзитетски професор. Писао је песме и прозна дела која, осим „Аустерлица”, није волео да назива романима. Био је један од најозбиљнијих кандидата за Нобелову награду. Његов роман „Аустерлиц” умногоме личи на аутобиографски. На насловној страни, уосталом, налази се и пишчева фотографија из детињства. Зебалд, рођен пред крај фашизма, својим моралним и уметничким вјерују залагао се за суочавање са нацистичком прошлошћу своје земље. Његови јунаци вечито лутају; издвојили су се из средине из које потичу и дубоко преживљавају вихор који је захватио свет. Ванредни књижевни стил, цизелирана реченица са бројним асоцијацијама, чији је заједнички именитељ тескоба коју осећа не само главни јунак Жак Аустерлиц него и људи са којима се среће, чине „Аустерлиц” ремек-делом којем се и после више читања морамо враћати.

(/slika2)Други писац, у издању „Паидеје”, истог моралног погледа на свет, јесте Џ. М. Куци чијим је романом „Гвоздено доба” у преводу Аријане Божовић овај издавач заокружио преводе свих досадашњих Куцијевих дела, сем есеја, на српски (најновији роман, „Летње доба”, Аријана Божовић већ преводи за „Паидеју”). У сусрету са новинарима јуче, на дан када је власник „Паидеје” Петар Живадиновић напунио 40 година рада у издаваштву, Аријана Божовић је казала да је „Гвоздено доба” Куцијев најпоетичнији роман, писан у првом лицу и у женском роду. Он је и, како је Живадиновић истакао, још једно у низу ремек-дела овог генијалног стилисте и мајстора ироније и сарказма кога су наши читаоци врло добро примили. „Гвоздено доба” је писано „у периоду расних немира и ванредног стања у Јужноафричкој Републици” и дубоко је лично, речи су Аријане Божовић. Куци, који никада није био активиста, њиме је отворено осудио апартхејд кроз причу јунакиње која, тешко оболела, у очекивању смртног часа својој кћерки пише у жељи да јој изнесе неке истине и о свом животу и о времену којем је била сведок. „У овом роману”, написао је славни Џон Банвил, „има мало охрабрења, а ипак се на крају осећамо охрабрено”. Тако пишу само велики писци.