Sjajni pisci, nagrade za prevod

Izdavačka kuća „Paideja” ove jeseni objavila je niz knjiga najvećih pisaca svetske književnosti dokazujući da je na samom vrhu srpskog izdavaštva kada je u pitanju prevodna literatura. O tome svedoče i brojne nagrade „Miloš N. Đurić” i druge, koje su „Paidejini” prevodioci dobili za svoj odličan rad. Najnoviju nagradu, za 2009. godinu, dobila je Spomenka Krajčević za prevod romana „Austerlic” V. G. Zebalda (Vinfreda Georga Maksimilijana, celo ime koje nije voleo da koristi). Ovo je, inače, i prvi prevod na srpski jezik poslednje knjige tog nemačkog pisca (1944–2001).

Zebald, čiji je otac bio oficir Vermahta, napustio je Nemačku i živeo u Velikoj Britaniji gde je postao univerzitetski profesor. Pisao je pesme i prozna dela koja, osim „Austerlica”, nije voleo da naziva romanima. Bio je jedan od najozbiljnijih kandidata za Nobelovu nagradu. Njegov roman „Austerlic” umnogome liči na autobiografski. Na naslovnoj strani, uostalom, nalazi se i piščeva fotografija iz detinjstva. Zebald, rođen pred kraj fašizma, svojim moralnim i umetničkim vjeruju zalagao se za suočavanje sa nacističkom prošlošću svoje zemlje. Njegovi junaci večito lutaju; izdvojili su se iz sredine iz koje potiču i duboko preživljavaju vihor koji je zahvatio svet. Vanredni književni stil, cizelirana rečenica sa brojnim asocijacijama, čiji je zajednički imenitelj teskoba koju oseća ne samo glavni junak Žak Austerlic nego i ljudi sa kojima se sreće, čine „Austerlic” remek-delom kojem se i posle više čitanja moramo vraćati.

(/slika2)Drugi pisac, u izdanju „Paideje”, istog moralnog pogleda na svet, jeste Dž. M. Kuci čijim je romanom „Gvozdeno doba” u prevodu Arijane Božović ovaj izdavač zaokružio prevode svih dosadašnjih Kucijevih dela, sem eseja, na srpski (najnoviji roman, „Letnje doba”, Arijana Božović već prevodi za „Paideju”). U susretu sa novinarima juče, na dan kada je vlasnik „Paideje” Petar Živadinović napunio 40 godina rada u izdavaštvu, Arijana Božović je kazala da je „Gvozdeno doba” Kucijev najpoetičniji roman, pisan u prvom licu i u ženskom rodu. On je i, kako je Živadinović istakao, još jedno u nizu remek-dela ovog genijalnog stiliste i majstora ironije i sarkazma koga su naši čitaoci vrlo dobro primili. „Gvozdeno doba” je pisano „u periodu rasnih nemira i vanrednog stanja u Južnoafričkoj Republici” i duboko je lično, reči su Arijane Božović. Kuci, koji nikada nije bio aktivista, njime je otvoreno osudio aparthejd kroz priču junakinje koja, teško obolela, u očekivanju smrtnog časa svojoj kćerki piše u želji da joj iznese neke istine i o svom životu i o vremenu kojem je bila svedok. „U ovom romanu”, napisao je slavni Džon Banvil, „ima malo ohrabrenja, a ipak se na kraju osećamo ohrabreno”. Tako pišu samo veliki pisci.