Нова техеранска рунда

Ирански конзервативци су одлучни да духове незадовољства по сваку цену задрже у флаши, док реформска опозиција прети да ће користити сваку прилику да их пушта по читавој земљи.

Последња таква прилика указала се у понедељак када су млади изашли на улице Техерана да би обележили смрт тројице студената које је 1953. убила окрутна полиција шаха Резе Пахлавија.

Уследио је сукоб снага реда и младих који подржавају режим, с једне стране, и техеранске младежи која захтева промене. Ради се о најтежем обрачуну после масовних немира након избора у јуну када је опозиција тврдила да је покрадена оспоравајући други мандат председнику Махмуду Ахмадинежаду.

Власти су тада крваво угушиле протесте. Многи реформски активисти су похапшени, листови позатварани, а изречено је и пет смртних казни. Отпор тиме није угушен. Једини резултат је подељена земља.

Овонедељне демонстрације нису тако масовне – како је опозиција обећавала, али ни слабашне – како се власт надала.

Флертовање с катастрофом

Серија нових протеста по Исламској Републици Иран тешко да представља драматично социјално раскршће које ће оборити власт, али насиље по улицама је знак једноставне истине коју лидери у Техерану могу да игноришу једино на сопствени ризик: много је незадовољних Иранаца.

Режим председника Ахмадинежада не показује намеру да постигне било какав споразум са присталицама опозиционог лидера Мира Хосеина Мусавија – што је донекле разумљиво имајући у виду силу на коју се ослања – али то свакако није пут стабилности и опоравка.

Ахмадинежад је и овога пута остао веран својој репутацији: послао је на студенте револуционарне гардисте и милицију Басиџа, похапсио је у првом дану протеста најмање 200 људи, наложио судству које контролише да саопшти да „неће имати милости“ према онима који „прете националној безбедности“.

Покушаји компромиса су пропали. Председник меџлиса, парламента, Али Лариџани није успео да споји Ахмадинежада и бившег председника Хашемија Рафсанџанија, најугледнијег припадника шиитске хијерархије који је свој углед ставио на страну оних који траже реформе.

Лични политички ривалитети кувају испод површине. Флертује се са катастрофом. Власт не нуди уверљиву стратегију изласка из кризе. Опозиција нема кохерентну политичку платформу. Повремени протестни маршеви ипак нису замена за озбиљну политику.

И док антирежимске демонстрације сустижу једна другу, Ахмадинежадова администрација суочена је са потенцијално опаснијим проблемом: губитком компаса. Процес одлучивања је мање-више паралисан. Најновији подаци централне банке Ирана показују економско успоравање, двоцифрену инфлацију и незапосленост која угрожава животе милиона, посебно младих.

Један од поузданих сигнала кризе јесте и учестано појављивање врховног вође ајатолаха Али Хамнеија. По Хомеинијевом систему, носилац ове титуле требало би да буде прекривен мистеријом, да буде неутралан, изнад политичких сукоба, да мири.

Постајући један од актера – на страни дела конзервативног шиитског свештенства и милитантних технократа попут Ахмадинежада – Хамнеи је јединственом иранском систему власти ускратио механизме безбедности.

Очито је да Ирану недостаје широк политички споразум са све значајнијим политичким играчем: са две трећине становништва земље које је млађе од 25 година. Власти у Техерану могу кривицу да пребаце на страна уплитања или на горак укус који је остао после председничких избора, али не могу да игноришу незадовољство лојалних младих Иранаца који траже и очекују промене.

Ахмадинежад може попут милиције паздарана да маше штапом, али Иранцима је потребна шаргарепа у облику бољег стандарда, више слобода и, понајвише, озбиљних институција државе. Неопходна је власт која функционише.

Студенти се све мање плаше. Тучени су, растеривани сузавцем, хапшени, али ове недеље су, први пут од револуције 1979, показали да су спремни да крену на највећи табу земље: почели су да пале Хамнеијеве слике.

Угрожена моћ народа

Власт би морала да се запита шта се то догодило да се три деценије од исламске револуције по улицама и трговима Техерана поново чује повик „Смрт диктатору“. Да ли то студентима председник почиње да личи на свргнутог шаха Резу?

Како су се на улице вратили слогани који су допринели паду шах-ин-шахове монархије? Зашто се, као пре 30 година, људи ноћу пењу на кровове узвикујући пркосно „Алаху акбар“, Бог је највећи?

Зашто се поново узвикује поклич револуције „Истеглал, азади, џумхурије ислами“, Независност, слобода, исламска република? Да ли је то захтев за секуларном државом и за слободама којима су се Иранци надали када су ове покличе први пут узвикивали?

Права моћ у Ирану припада Иранцима, говорио је ајатолах Хомеини. Зато су га следили и волели. Не само сиротиња или моћни трговци, базари, већ и студенти са техеранских универзитета.

Моћ народа је угрожена. И док већина Иранаца и даље у позадини чека расплет, већ се зна да ће до нових окршаја ускоро доћи током исламског светог месеца мохарама када се десет дана слави шиитски култ мучеништва.