Nova teheranska runda

Iranski konzervativci su odlučni da duhove nezadovoljstva po svaku cenu zadrže u flaši, dok reformska opozicija preti da će koristiti svaku priliku da ih pušta po čitavoj zemlji.

Poslednja takva prilika ukazala se u ponedeljak kada su mladi izašli na ulice Teherana da bi obeležili smrt trojice studenata koje je 1953. ubila okrutna policija šaha Reze Pahlavija.

Usledio je sukob snaga reda i mladih koji podržavaju režim, s jedne strane, i teheranske mladeži koja zahteva promene. Radi se o najtežem obračunu posle masovnih nemira nakon izbora u junu kada je opozicija tvrdila da je pokradena osporavajući drugi mandat predsedniku Mahmudu Ahmadinežadu.

Vlasti su tada krvavo ugušile proteste. Mnogi reformski aktivisti su pohapšeni, listovi pozatvarani, a izrečeno je i pet smrtnih kazni. Otpor time nije ugušen. Jedini rezultat je podeljena zemlja.

Ovonedeljne demonstracije nisu tako masovne – kako je opozicija obećavala, ali ni slabašne – kako se vlast nadala.

Flertovanje s katastrofom

Serija novih protesta po Islamskoj Republici Iran teško da predstavlja dramatično socijalno raskršće koje će oboriti vlast, ali nasilje po ulicama je znak jednostavne istine koju lideri u Teheranu mogu da ignorišu jedino na sopstveni rizik: mnogo je nezadovoljnih Iranaca.

Režim predsednika Ahmadinežada ne pokazuje nameru da postigne bilo kakav sporazum sa pristalicama opozicionog lidera Mira Hoseina Musavija – što je donekle razumljivo imajući u vidu silu na koju se oslanja – ali to svakako nije put stabilnosti i oporavka.

Ahmadinežad je i ovoga puta ostao veran svojoj reputaciji: poslao je na studente revolucionarne gardiste i miliciju Basidža, pohapsio je u prvom danu protesta najmanje 200 ljudi, naložio sudstvu koje kontroliše da saopšti da „neće imati milosti“ prema onima koji „prete nacionalnoj bezbednosti“.

Pokušaji kompromisa su propali. Predsednik medžlisa, parlamenta, Ali Laridžani nije uspeo da spoji Ahmadinežada i bivšeg predsednika Hašemija Rafsandžanija, najuglednijeg pripadnika šiitske hijerarhije koji je svoj ugled stavio na stranu onih koji traže reforme.

Lični politički rivaliteti kuvaju ispod površine. Flertuje se sa katastrofom. Vlast ne nudi uverljivu strategiju izlaska iz krize. Opozicija nema koherentnu političku platformu. Povremeni protestni marševi ipak nisu zamena za ozbiljnu politiku.

I dok antirežimske demonstracije sustižu jedna drugu, Ahmadinežadova administracija suočena je sa potencijalno opasnijim problemom: gubitkom kompasa. Proces odlučivanja je manje-više paralisan. Najnoviji podaci centralne banke Irana pokazuju ekonomsko usporavanje, dvocifrenu inflaciju i nezaposlenost koja ugrožava živote miliona, posebno mladih.

Jedan od pouzdanih signala krize jeste i učestano pojavljivanje vrhovnog vođe ajatolaha Ali Hamneija. Po Homeinijevom sistemu, nosilac ove titule trebalo bi da bude prekriven misterijom, da bude neutralan, iznad političkih sukoba, da miri.

Postajući jedan od aktera – na strani dela konzervativnog šiitskog sveštenstva i militantnih tehnokrata poput Ahmadinežada – Hamnei je jedinstvenom iranskom sistemu vlasti uskratio mehanizme bezbednosti.

Očito je da Iranu nedostaje širok politički sporazum sa sve značajnijim političkim igračem: sa dve trećine stanovništva zemlje koje je mlađe od 25 godina. Vlasti u Teheranu mogu krivicu da prebace na strana uplitanja ili na gorak ukus koji je ostao posle predsedničkih izbora, ali ne mogu da ignorišu nezadovoljstvo lojalnih mladih Iranaca koji traže i očekuju promene.

Ahmadinežad može poput milicije pazdarana da maše štapom, ali Irancima je potrebna šargarepa u obliku boljeg standarda, više sloboda i, ponajviše, ozbiljnih institucija države. Neophodna je vlast koja funkcioniše.

Studenti se sve manje plaše. Tučeni su, rasterivani suzavcem, hapšeni, ali ove nedelje su, prvi put od revolucije 1979, pokazali da su spremni da krenu na najveći tabu zemlje: počeli su da pale Hamneijeve slike.

Ugrožena moć naroda

Vlast bi morala da se zapita šta se to dogodilo da se tri decenije od islamske revolucije po ulicama i trgovima Teherana ponovo čuje povik „Smrt diktatoru“. Da li to studentima predsednik počinje da liči na svrgnutog šaha Rezu?

Kako su se na ulice vratili slogani koji su doprineli padu šah-in-šahove monarhije? Zašto se, kao pre 30 godina, ljudi noću penju na krovove uzvikujući prkosno „Alahu akbar“, Bog je najveći?

Zašto se ponovo uzvikuje poklič revolucije „Isteglal, azadi, džumhurije islami“, Nezavisnost, sloboda, islamska republika? Da li je to zahtev za sekularnom državom i za slobodama kojima su se Iranci nadali kada su ove pokliče prvi put uzvikivali?

Prava moć u Iranu pripada Irancima, govorio je ajatolah Homeini. Zato su ga sledili i voleli. Ne samo sirotinja ili moćni trgovci, bazari, već i studenti sa teheranskih univerziteta.

Moć naroda je ugrožena. I dok većina Iranaca i dalje u pozadini čeka rasplet, već se zna da će do novih okršaja uskoro doći tokom islamskog svetog meseca moharama kada se deset dana slavi šiitski kult mučeništva.