Отргнуто од заборава

После вишегодишње успешне новинарске каријере на радију али и на телевизијама Студио Б, РТС и БК телеком, током које је радила у документарном и научно-образовном програму, Марина Рајевић-Савић 1992. године прелази на Трећи канал РТС-а, где започиње нови серијал емисија „Док анђели спавају”. Аутентичног концепта и са гостима који су увек пленили пажњу публике, међу којима и патријарх српски Павле, Љуба Тадић и Мира Ступица, емисија је убрзо остварила велику популарност гледалаца али и наклоност критичара. С намером да изречене мудрости неких од најеминентнијих уметника, писаца и глумаца отргне од заборава, Марина Рајевић-Савић их је објединила у двотомну књигу истог назива, која је пре неколико дана представљена београдској публици.

Шта је био мотив да се садржај телевизијских емисија публикује у књигу?

Питање пролазности живота, пролазности изговореног, човек док је млад не схвата озбиљно. Он мисли на данас и на сутра, сматра да за све што би учинио има времена, одлаже одговорност, обавезе, сав је у потрази за новим доживљајима и често не слуша добронамерне савете мудријих и паметнијих од себе. Годинама су ме моји пријатељи молили да своје телевизијске емисије преточим у књигу. Бојала сам се да то неће бити довољно занимљиво читаоцу. Питала сам се шта ће у тој форми надокнадити оно што се видело у емисији: израз лица, покрет руке, држање, став, како читаоцу пренети ћутање, поглед који је често говорио више од речи. Увек сам проналазила изговор да то не урадим. Мој пријатељ Радован Поповић, биограф славних писаца, човек чијем делу сам се дивила и пре него што сам га лично упознала, схватио је, дружећи се са мном, да је једини начин да ме убеди довести ме пред свршен чин, пробудити у мени осећај одговорности, па је, у договору са уредницима Гојком Тешићем, Петром Арбутином и Слободаном Гавриловићем, моја књига најављена у каталогу „Службеног гласника”, на прошлогодишњем Сајму књига. Прави мотив појавио се тек кроз рад и дружење са овим дивним људима из „Службеног гласника”, који се труде да отргну од заборава све важно и вредно у нашој култури.    

Међу саговорницима сте имали патријарха Павла, Миру Алечковић, Владету Јеротића, Оливеру Катарину, Миру Ступицу, Еву Рас, Љубу Тадића. Који разговор је на Вас посебно оставио утисак?

Моји гости у емисијама били су искључиво мој избор који се догађао спонтано, и то су увек били необични људи, људи који изазивају пажњу, често опречна мишљења, људи чије дело, чији живот подстичу на озбиљна размишљања. Они су остављали утисак на мене, јединствен и непоновљив, и пре него што бих их упознала, или, оне које познајем довела бих у студио. А о мојим утисцима најбоље говоре уводни текстови о гостима, које сам написала данас после много година, а који се налазе у књизи као увод у интервју.  

Која жена је извршила највећи утицај на културни амбијент Србије у прошлом и овом веку?

Жао ми је што нисам била савременик Исидоре Секулић. Умрла је 1958. године, две године пре мог рођења. Они који су је познавали имали су све богатство сусрета са овом необичном женом која је обележила своју епоху. Припадам онима који имају потребу за њеном мишљу и делом. У обичном животу скромна, тиха и ненаметљива, озбиљна и одговорна, у свету ума и духа била је своја, громогласна, храбра и утицајна. Смело и зналачки говорила је о свему, али и о свом народу, његовим врлинама и манама, о његовом бићу, тако танано, суптилно, јасно и тачно, да је као таква била стални подстицај највећим умовима прошлога, али и овога века.

У уводним деловима интервјуа филигрански сте представили карактере личности које су обележиле једно време и дух епохе у којој су живели. Из разговора са њима, шта сматрате најзначајнијом људском врлином?

„Нормални” су досадни, говорио је мој велики пријатељ Светолик Митић Скале, доајен нашег телевизијског новинарства, када смо, шалећи се, говорили да волимо само „лудаке”, мислећи, наравно, на необичне, атипичне људе. А Коста Бунушевац, наш познати сликар, такође један од гостију у мојој емисији, појаснио ми је ове наше шале, додавши реченицу: „Предуслов сваког ’лудила’ је доброта!”.

Они који су увек изазивали моју пажњу били су пре свега људи који су зрачили добротом, али која никако не значи наивност, већ доброту оплемењену мудрошћу. Да завршим реченицом коју је изговорио у мојој емисији наш патријарх Павле: „Будите мудри као змије, безазлени као голубови…”. 

Да ли се и због чега кајете?

Мислим да се догодило све што је требало да се догоди и да за све постоји разлог зашто се догодило. Препознати знаке упозорења, увидети грешку и трудити се да је не поновимо, то је пут ка животној мудрости. Све оно где сам грешила или се огрешила, то сам такође ја, и не бих без тога била онаква каква сам данас. Трновит је пут до изградње личности, до зрелости… Не припадам онима који се кају и храбро подносим и препознајем казну.

Када бисте почињали каријеру из почетка, шта бисте променили?

Постала бих лекар или балерина, али од себе је најтеже побећи.

Шта ћете пожелети у поноћ 31. децембра?

Здравље, радост и љубав!