Otrgnuto od zaborava

Posle višegodišnje uspešne novinarske karijere na radiju ali i na televizijama Studio B, RTS i BK telekom, tokom koje je radila u dokumentarnom i naučno-obrazovnom programu, Marina Rajević-Savić 1992. godine prelazi na Treći kanal RTS-a, gde započinje novi serijal emisija „Dok anđeli spavaju”. Autentičnog koncepta i sa gostima koji su uvek plenili pažnju publike, među kojima i patrijarh srpski Pavle, Ljuba Tadić i Mira Stupica, emisija je ubrzo ostvarila veliku popularnost gledalaca ali i naklonost kritičara. S namerom da izrečene mudrosti nekih od najeminentnijih umetnika, pisaca i glumaca otrgne od zaborava, Marina Rajević-Savić ih je objedinila u dvotomnu knjigu istog naziva, koja je pre nekoliko dana predstavljena beogradskoj publici.

Šta je bio motiv da se sadržaj televizijskih emisija publikuje u knjigu?

Pitanje prolaznosti života, prolaznosti izgovorenog, čovek dok je mlad ne shvata ozbiljno. On misli na danas i na sutra, smatra da za sve što bi učinio ima vremena, odlaže odgovornost, obaveze, sav je u potrazi za novim doživljajima i često ne sluša dobronamerne savete mudrijih i pametnijih od sebe. Godinama su me moji prijatelji molili da svoje televizijske emisije pretočim u knjigu. Bojala sam se da to neće biti dovoljno zanimljivo čitaocu. Pitala sam se šta će u toj formi nadoknaditi ono što se videlo u emisiji: izraz lica, pokret ruke, držanje, stav, kako čitaocu preneti ćutanje, pogled koji je često govorio više od reči. Uvek sam pronalazila izgovor da to ne uradim. Moj prijatelj Radovan Popović, biograf slavnih pisaca, čovek čijem delu sam se divila i pre nego što sam ga lično upoznala, shvatio je, družeći se sa mnom, da je jedini način da me ubedi dovesti me pred svršen čin, probuditi u meni osećaj odgovornosti, pa je, u dogovoru sa urednicima Gojkom Tešićem, Petrom Arbutinom i Slobodanom Gavrilovićem, moja knjiga najavljena u katalogu „Službenog glasnika”, na prošlogodišnjem Sajmu knjiga. Pravi motiv pojavio se tek kroz rad i druženje sa ovim divnim ljudima iz „Službenog glasnika”, koji se trude da otrgnu od zaborava sve važno i vredno u našoj kulturi.    

Među sagovornicima ste imali patrijarha Pavla, Miru Alečković, Vladetu Jerotića, Oliveru Katarinu, Miru Stupicu, Evu Ras, Ljubu Tadića. Koji razgovor je na Vas posebno ostavio utisak?

Moji gosti u emisijama bili su isključivo moj izbor koji se događao spontano, i to su uvek bili neobični ljudi, ljudi koji izazivaju pažnju, često oprečna mišljenja, ljudi čije delo, čiji život podstiču na ozbiljna razmišljanja. Oni su ostavljali utisak na mene, jedinstven i neponovljiv, i pre nego što bih ih upoznala, ili, one koje poznajem dovela bih u studio. A o mojim utiscima najbolje govore uvodni tekstovi o gostima, koje sam napisala danas posle mnogo godina, a koji se nalaze u knjizi kao uvod u intervju.  

Koja žena je izvršila najveći uticaj na kulturni ambijent Srbije u prošlom i ovom veku?

Žao mi je što nisam bila savremenik Isidore Sekulić. Umrla je 1958. godine, dve godine pre mog rođenja. Oni koji su je poznavali imali su sve bogatstvo susreta sa ovom neobičnom ženom koja je obeležila svoju epohu. Pripadam onima koji imaju potrebu za njenom mišlju i delom. U običnom životu skromna, tiha i nenametljiva, ozbiljna i odgovorna, u svetu uma i duha bila je svoja, gromoglasna, hrabra i uticajna. Smelo i znalački govorila je o svemu, ali i o svom narodu, njegovim vrlinama i manama, o njegovom biću, tako tanano, suptilno, jasno i tačno, da je kao takva bila stalni podsticaj najvećim umovima prošloga, ali i ovoga veka.

U uvodnim delovima intervjua filigranski ste predstavili karaktere ličnosti koje su obeležile jedno vreme i duh epohe u kojoj su živeli. Iz razgovora sa njima, šta smatrate najznačajnijom ljudskom vrlinom?

„Normalni” su dosadni, govorio je moj veliki prijatelj Svetolik Mitić Skale, doajen našeg televizijskog novinarstva, kada smo, šaleći se, govorili da volimo samo „ludake”, misleći, naravno, na neobične, atipične ljude. A Kosta Bunuševac, naš poznati slikar, takođe jedan od gostiju u mojoj emisiji, pojasnio mi je ove naše šale, dodavši rečenicu: „Preduslov svakog ’ludila’ je dobrota!”.

Oni koji su uvek izazivali moju pažnju bili su pre svega ljudi koji su zračili dobrotom, ali koja nikako ne znači naivnost, već dobrotu oplemenjenu mudrošću. Da završim rečenicom koju je izgovorio u mojoj emisiji naš patrijarh Pavle: „Budite mudri kao zmije, bezazleni kao golubovi…”. 

Da li se i zbog čega kajete?

Mislim da se dogodilo sve što je trebalo da se dogodi i da za sve postoji razlog zašto se dogodilo. Prepoznati znake upozorenja, uvideti grešku i truditi se da je ne ponovimo, to je put ka životnoj mudrosti. Sve ono gde sam grešila ili se ogrešila, to sam takođe ja, i ne bih bez toga bila onakva kakva sam danas. Trnovit je put do izgradnje ličnosti, do zrelosti… Ne pripadam onima koji se kaju i hrabro podnosim i prepoznajem kaznu.

Kada biste počinjali karijeru iz početka, šta biste promenili?

Postala bih lekar ili balerina, ali od sebe je najteže pobeći.

Šta ćete poželeti u ponoć 31. decembra?

Zdravlje, radost i ljubav!