Златна средина 3

Одговарајући на питање иницирано насловом Ко је убио Алфија („Дерета“, Београд), роман Соње Атанасијевић претежније, с предумишљајем, одговара на нека неуралгична питања савременог постојања. Поготово оног његовог вида који је обележен сплином урбане свакодневице.

У сложеној чак у понечем и ексклузивној формалној одори, приповедање се у овом роману плете и развија тако да се у њему непретенциозно реализује читава мала психоемотивна и карактеролошка лепеза јунака обележених чудноватим именима. А све то са намером да се, на подлози препознатљивог урбаног миљеа, реализује једна типизирана прича са утопијским хоризонтом. А у њој, заправо, кроз перформативне наративне исказе, карактеризације и коментаре, заинтересовано актуелизује сва понорна туга нашег доба. Тако поражавајуће оскудног у духовним и смисаоним садржајима.

Приповедајући вешто и лепо, али без нарочите драмско-егзистенцијалне дубине; градећи атмосферу сталне потиштености, зебње и страха својих јунака пред животом, ова је ауторка у роману снагом сугестије вредности срца, самосвесно, мотивисано и латентно, указивала на сву „тужну ограниченост доброте и кобну незаситост зла“. Њено се причање о савремености тако, целом дужином романескног тока, са фино подешеним кретом психоемотивног клатна, лагано трансформисало у речит и снажан стваралачко-емотивни гест. Типично женски. Али уверљиво и подстицајно. Но, ваља рећи, и видно обележено (ограничено) сопственим обликовним устројством у коме постаје јасно да је њено причање сугестивно и пријемчиво, али кратког даха.

Но, једно је јасно. Соња Атанасијевић је романсијер лепо подешеног, сасвим једноставног, чак тананог наративног гласа који, такав, одговара хоризонту очекивања савременог, не превише захтевног, читаоца. У њему има животног паха, литерарне културе и лепе грађанско-женске одмерености. Али му, одсудно, понестаје истинске уметничке снаге сложеног, дубоког, исконског и истинског, књижевноуметничког сведочанства. Због тога и овом њеном у основи успелом роману ваља приступати са знаним полетом читалачког ентузијазма и вољне спремности на емпатију. Повољан утисак и жуђена препорука – неће онда изостати.

Иза игривог и веселог приповедања о неким странама живота типичног савременог новосадског пара – што је повод, у роману Ђорђа Писарева А ако умре пре него што се пробуди? прикривено је сатирично и јетко иронично разматрање неких темељних аспеката живота и стваралаштва – што је интелектуално-стваралачки разлог.

Залог искуства живота и литерарне реминисценције и знања призвани су у ово дијалошко приповедање као подлога на којој се развија есејистичка рефлексија у којој су јасно, проблемски, оцртане линије додира, судара и прелома света уметности и знања и света историје и инертног трајања. А резултат њиховог додира, под искошеном светлошћу ангажоване свести овог писца, најблаже речено, за духовност и уметност је поразан. Ово је, отуда, прича о неким базичним основама идентитета модерног човека. О томе како се оне стичу, наслеђују, манипулативно користе и, под притиском егзистенцијалне нужности у недуховном времену, трајно нестају; губе.

Због тога се у овом сатирично-ироничном, али и роману трагичких спознаја, стваралачки интензивирају слике из „доњих предела Новог Сада“. Из оних препознатљивих миметичких регија са чије карактеристичне и репрезентативне слике као примера/основе, постаје могуће развијање приче о нововременом поразу, тривијализацији и периферизацији вредности уметности. Посебно књижевности која је, парадоксално, скоро једина утеха смисла.

Ово је проблемски, сатирично и критички настројена – култивисана проза. Романескни диспут лепих реторичких обрта и узлета. Умних коментара. Каткад шалозбиљна, а каткад горка. Занимљиво и забавно предочена. Типично модерно устројена. Карактеристично писаревљевска. Само, некако сувише глатка, умивена – без оне нарочите, уверљиве сложености и дубине. Она, извесно, ставља памтљив утисак, али не постиже знатан вредносно-егзистенцијални ефекат.

Слободан Тишмаје у стваралачком поигравању конвенцијама романескног жанра отишао још даље. Он јеу роману Quatrostagioni(„Лагуна“) креативно писањетематски активирао као базични вид егзистенције у непостојаном свету. Организујући приповедање као мозаичко укрштање и стваралачких поступака и уклапање коцкица смисла који непрестано измиче, он је (пост)модернистички проблематизовао и само традиционално поимање романа. А од њега је преузео само стабилно језгро приче у које су, пак, постављени динамични и узбудљиви догађаји у вези са његовим неименованим јунаком коме издвојеност и усамљеност постају трајни налог судбине. Због тога, у тако обликованом свету, „нестајање“ постаје једина извесност. Крајња тачка развоја једне судбине у времену и конституисања фрагментарне, ироничне, пародичне и колико-толико стабилизоване приче о њој.

Мада по изабраној теми и приповедним стратегијама парадигматична и са своје експерименталности репрезентативна, ова је проза само серијски изданак једне већ стабилизоване и прецвале стваралачке оријентације – тзв. постмодерног приповедања. Не мање од тога, али ни много преко овладаног и предвидивог хоризонта очекивања. Управо у оној златној средини која је поуздано штити од претерано негативних или малициозних оцена, а издваја само по успелим појединостима. Док јој целина и величина, односно знатан креативни и вредносни успон, одсудно недостају.

Слободан Владушић је свој премијерни роман Forward („Стубови културе“) изградио као нарочиту сложену, комплексну наративну грађевину. И то са одређеним иновативним елементима, како на тематском тако и на плану стваралачког поступка.

Наиме, у тематско поље овог романа његов је аутор увео савремене супкултурне и новоглобализацијске феномене и вредности које их прате. А то су: спортске, медијске звезде и брендови као репрезентативне ознаке једног времена. Да би их у пренастањеном свету свог романа подвргао третману високоиронијског и гротескног преосмишљања и коментарисања.

Развијајући вишеструку причу чији је главни јунак кошаркаш Божа Говедина, овај се писац у свом роману самосвесно поиграо жанровским конвенцијама крими-романа, те се, подоста ефектно и уверљиво, пародично и поспрдно, позабавио и актуелним политичким, друштвеним, медијским и културним инверзијама морала и смисла. Бројним симулакрумима модерног доба. Посебно оним произишлим из његовог електронског лика.

Због тога је замашнији и наративно целовитији, а то је први од три дела овог романа, и заслужио милост читалачке наклоности. Па и обазриве критичарске препоруке. Док је његов укупни књижевноуметнички учинак неодвојиво повезан са чињеницом немотивисаног уписивања у садржину бројних, пренаглашених ауторових диспозиција из домена књижевних и друштвених теорија, те иних оквирних знања. Заправо, са чињеницом посвемашње ауторске претенциозности која је, неизбежно, последовала само делимичним успехом овог узбудљивог и забавног, али нефункционално сложеног, преоптерећеног, романескног пројекта.