Zlatna sredina 3

Odgovarajući na pitanje inicirano naslovom Ko je ubio Alfija („Dereta“, Beograd), roman Sonje Atanasijević pretežnije, s predumišljajem, odgovara na neka neuralgična pitanja savremenog postojanja. Pogotovo onog njegovog vida koji je obeležen splinom urbane svakodnevice.

U složenoj čak u ponečem i ekskluzivnoj formalnoj odori, pripovedanje se u ovom romanu plete i razvija tako da se u njemu nepretenciozno realizuje čitava mala psihoemotivna i karakterološka lepeza junaka obeleženih čudnovatim imenima. A sve to sa namerom da se, na podlozi prepoznatljivog urbanog miljea, realizuje jedna tipizirana priča sa utopijskim horizontom. A u njoj, zapravo, kroz performativne narativne iskaze, karakterizacije i komentare, zainteresovano aktuelizuje sva ponorna tuga našeg doba. Tako poražavajuće oskudnog u duhovnim i smisaonim sadržajima.

Pripovedajući vešto i lepo, ali bez naročite dramsko-egzistencijalne dubine; gradeći atmosferu stalne potištenosti, zebnje i straha svojih junaka pred životom, ova je autorka u romanu snagom sugestije vrednosti srca, samosvesno, motivisano i latentno, ukazivala na svu „tužnu ograničenost dobrote i kobnu nezasitost zla“. Njeno se pričanje o savremenosti tako, celom dužinom romanesknog toka, sa fino podešenim kretom psihoemotivnog klatna, lagano transformisalo u rečit i snažan stvaralačko-emotivni gest. Tipično ženski. Ali uverljivo i podsticajno. No, valja reći, i vidno obeleženo (ograničeno) sopstvenim oblikovnim ustrojstvom u kome postaje jasno da je njeno pričanje sugestivno i prijemčivo, ali kratkog daha.

No, jedno je jasno. Sonja Atanasijević je romansijer lepo podešenog, sasvim jednostavnog, čak tananog narativnog glasa koji, takav, odgovara horizontu očekivanja savremenog, ne previše zahtevnog, čitaoca. U njemu ima životnog paha, literarne kulture i lepe građansko-ženske odmerenosti. Ali mu, odsudno, ponestaje istinske umetničke snage složenog, dubokog, iskonskog i istinskog, književnoumetničkog svedočanstva. Zbog toga i ovom njenom u osnovi uspelom romanu valja pristupati sa znanim poletom čitalačkog entuzijazma i voljne spremnosti na empatiju. Povoljan utisak i žuđena preporuka – neće onda izostati.

Iza igrivog i veselog pripovedanja o nekim stranama života tipičnog savremenog novosadskog para – što je povod, u romanu Đorđa Pisareva A ako umre pre nego što se probudi? prikriveno je satirično i jetko ironično razmatranje nekih temeljnih aspekata života i stvaralaštva – što je intelektualno-stvaralački razlog.

Zalog iskustva života i literarne reminiscencije i znanja prizvani su u ovo dijaloško pripovedanje kao podloga na kojoj se razvija esejistička refleksija u kojoj su jasno, problemski, ocrtane linije dodira, sudara i preloma sveta umetnosti i znanja i sveta istorije i inertnog trajanja. A rezultat njihovog dodira, pod iskošenom svetlošću angažovane svesti ovog pisca, najblaže rečeno, za duhovnost i umetnost je porazan. Ovo je, otuda, priča o nekim bazičnim osnovama identiteta modernog čoveka. O tome kako se one stiču, nasleđuju, manipulativno koriste i, pod pritiskom egzistencijalne nužnosti u neduhovnom vremenu, trajno nestaju; gube.

Zbog toga se u ovom satirično-ironičnom, ali i romanu tragičkih spoznaja, stvaralački intenziviraju slike iz „donjih predela Novog Sada“. Iz onih prepoznatljivih mimetičkih regija sa čije karakteristične i reprezentativne slike kao primera/osnove, postaje moguće razvijanje priče o novovremenom porazu, trivijalizaciji i periferizaciji vrednosti umetnosti. Posebno književnosti koja je, paradoksalno, skoro jedina uteha smisla.

Ovo je problemski, satirično i kritički nastrojena – kultivisana proza. Romaneskni disput lepih retoričkih obrta i uzleta. Umnih komentara. Katkad šalozbiljna, a katkad gorka. Zanimljivo i zabavno predočena. Tipično moderno ustrojena. Karakteristično pisarevljevska. Samo, nekako suviše glatka, umivena – bez one naročite, uverljive složenosti i dubine. Ona, izvesno, stavlja pamtljiv utisak, ali ne postiže znatan vrednosno-egzistencijalni efekat.

Slobodan Tišmaje u stvaralačkom poigravanju konvencijama romanesknog žanra otišao još dalje. On jeu romanu Quatrostagioni(„Laguna“) kreativno pisanjetematski aktivirao kao bazični vid egzistencije u nepostojanom svetu. Organizujući pripovedanje kao mozaičko ukrštanje i stvaralačkih postupaka i uklapanje kockica smisla koji neprestano izmiče, on je (post)modernistički problematizovao i samo tradicionalno poimanje romana. A od njega je preuzeo samo stabilno jezgro priče u koje su, pak, postavljeni dinamični i uzbudljivi događaji u vezi sa njegovim neimenovanim junakom kome izdvojenost i usamljenost postaju trajni nalog sudbine. Zbog toga, u tako oblikovanom svetu, „nestajanje“ postaje jedina izvesnost. Krajnja tačka razvoja jedne sudbine u vremenu i konstituisanja fragmentarne, ironične, parodične i koliko-toliko stabilizovane priče o njoj.

Mada po izabranoj temi i pripovednim strategijama paradigmatična i sa svoje eksperimentalnosti reprezentativna, ova je proza samo serijski izdanak jedne već stabilizovane i precvale stvaralačke orijentacije – tzv. postmodernog pripovedanja. Ne manje od toga, ali ni mnogo preko ovladanog i predvidivog horizonta očekivanja. Upravo u onoj zlatnoj sredini koja je pouzdano štiti od preterano negativnih ili malicioznih ocena, a izdvaja samo po uspelim pojedinostima. Dok joj celina i veličina, odnosno znatan kreativni i vrednosni uspon, odsudno nedostaju.

Slobodan Vladušić je svoj premijerni roman Forward („Stubovi kulture“) izgradio kao naročitu složenu, kompleksnu narativnu građevinu. I to sa određenim inovativnim elementima, kako na tematskom tako i na planu stvaralačkog postupka.

Naime, u tematsko polje ovog romana njegov je autor uveo savremene supkulturne i novoglobalizacijske fenomene i vrednosti koje ih prate. A to su: sportske, medijske zvezde i brendovi kao reprezentativne oznake jednog vremena. Da bi ih u prenastanjenom svetu svog romana podvrgao tretmanu visokoironijskog i grotesknog preosmišljanja i komentarisanja.

Razvijajući višestruku priču čiji je glavni junak košarkaš Boža Govedina, ovaj se pisac u svom romanu samosvesno poigrao žanrovskim konvencijama krimi-romana, te se, podosta efektno i uverljivo, parodično i posprdno, pozabavio i aktuelnim političkim, društvenim, medijskim i kulturnim inverzijama morala i smisla. Brojnim simulakrumima modernog doba. Posebno onim proizišlim iz njegovog elektronskog lika.

Zbog toga je zamašniji i narativno celovitiji, a to je prvi od tri dela ovog romana, i zaslužio milost čitalačke naklonosti. Pa i obazrive kritičarske preporuke. Dok je njegov ukupni književnoumetnički učinak neodvojivo povezan sa činjenicom nemotivisanog upisivanja u sadržinu brojnih, prenaglašenih autorovih dispozicija iz domena književnih i društvenih teorija, te inih okvirnih znanja. Zapravo, sa činjenicom posvemašnje autorske pretencioznosti koja je, neizbežno, posledovala samo delimičnim uspehom ovog uzbudljivog i zabavnog, ali nefunkcionalno složenog, preopterećenog, romanesknog projekta.