Прелетеше ’тице ластавице

Бојан
Пијаниста Бојан Зулфикарпашић (Београд, 1968) један је од најуспешнијих наших џез музичара свих времена. У Француску је отишао 1988. године у потрази за већим изазовима од повремених ангажмана у Биг бенду РТС и наступа у клубовима. По завршетку академије брзо је остварио бриљантну соло каријеру: после низа најпрестижнијих награда у Француској, 2005. године изабран је за најбољег џезера Европе. Седмим албумом „Humus“ дебитује под окриљем концерна Emarcy/Universal. Представља нови састав Tetraband, са фасцинатним Џошом Розменом (тромбоном), као главним солистом, и новим ритмичарима (Рут Голер – бас-гитара, Себастијен Рошфорд – бубњеви). Раних инспирација Балканом има само у траговима – ово је права „америчка плоча“, са јасним изливима беса својственим њујоршкој авангарди („Greedy /In Goods We Trust/“) и европским емоцијама (Француска, Балкан, Скандинавија) као симпатичним зачинима. Такође, ово је „музичарска плоча“, у смислу да се и Розмен и Зулфикарпашић размећу техником, а ипак не затрпавају, већ само свирају необуздано, нештедљиво, духовито и нападачки. Лепа изненађења представљају ритмови Њу Орлеанса (али – зар није тај beat најближи оном уз који је Бојан растао?) и елементи рока (исто – свирао га је пре џеза). Прихватајући нове изазове, Бојан паметно развија свој опус, одбијајући да преживљава од стечене славе.

Срђан
(/slika2)Срђан Ивановић (бубњеви) рођен је 1983. године у Сарајеву. Отац Војислав, један од најбољих ex-YU гитариста, пренео му је љубав према музици. Вихор рата одвео га је 1992. године у Грчку, па у Холандију, где је у академској средини остварио бројна пријатељства и почетком 2008. основао Blazin’ Quartet, са вршњацима из Румуније (Алекс Симу – тенор-саксофон, кларинет), Шведске (Михаел Рерби, тромбон) и Бугарске (Михаил Иванов, бас). Награда за најбољи бенд на престижном конкурсу Dutch Jazz Competition отворила им је пут до првог албума „Finding A Way“ (Challenge Records, 2009), чије су објављивање прославили радно – на финалној вечери џез такмичења Европске радиодифузне уније. Тражећи свој пут, тројица младих балканских уметника, природно, ослобађају сопствене корене, али их и успешно контролишу, у жељи да мелодије и ритмове са којима су одрастали укрсте са језиком џеза и (дискретне) електронике. Скандинавска црта је значајна – Редби лепо тумачи „нове џез концепције“ Бугеа Веселтофта („Moon Over Kijkduinstraat“), или пише ламент Есбјорну Свенсону („Winter Waltz“). Ивановићеву ауторску компетенцију најбоље манифестује нумера „Емина“, у којој је, инспирисан истоименом Шантићевом песмом и севдалинком, само ухватио адекватну емоцију стварајући аутентично музичко дело.

Ирина
(/slika3)Ирина Карамарковић (вокал) рођена је у Приштини. У породици са дугом музичком традицијом открила је записе славног музиколога Миодрага А. Васиљевића (зборник „Космет“), заспалих да после више од пола века оживе срцем младе певачице. У међувремену, Ирина је певала рокенрол и ослушкивала џез, уписала Филозофски факултет у Београду, да би се у потрази за својим правим „ја“ обрела на аудицији у џез школи у Грацу, 1997. године. Примљена је и дипломирала на Мингусу. Учешће у мјузиклу „The Black Rider“ препоручило ју је за Санди Лопичић оркестар – први концерт имали су три дана по почетку бомбардовања њеног родног града. Сцену је доживљавала као могућност да искаже шта осећа док јој пријатељи гину. Десет година касније, пред нама је њен први самостални албум „Songs From Kosovo“ (GLM), у пратњи акустичног трија (Стефан Хекел – клавир, Волфрам Дершмит – бас, Виктор Палић – бубњеви). „Приштина ће да постане туристичко место“, на тему ужичког кола, шаљиви је улаз у ризницу чудесних мелодија о љубави (патњи, жудњи), сунцу и магли, земљи и језерима). Магичан глас у истом стиху прећи ће од алта до сопрана, или од детета до жене, класично певање изненадиће фини скет, а џез ће прећи у сочни блуз. Надахнути аранжмани величанствено уводе песме попут „Густа ми магла паднала“, „Туђа земљо“ или „Прелетеше ’тице ластавице“ у свет савременог џеза.

Душан
Душан Јевтовић рођен је у Крагујевцу 1977. године. Одрастао је уз музику са радија – од народњака, преко хард рока до џеза. У 12. години је видео групу „Смак” и Радомира Михајловића Точка са гитаром: ускоро је добио прву гитару, саставио први бенд и кренуо на прве часове, право код Точка. Касније је ипак уписао економију, али је музика превагнула – у иностранство га није одвео рат, већ немогућност да напредује на пољу џеза. Године 2003. уписао је конзерваторијум у Барселони, убрзо постајући веома активан на шпанској сцени – од џез-фјужна, преко попа до фламенка. Албуми група DX Project и Dušan Jevtović and Friends били су добра припрема за први „прави“ самостални албум за шпанског издавача „On The Edge“ (L’Indi Records, 2009), у пратњи Саве Милетића (Fender Rhodes), Берната Хернандеза (електрични бас) и Ксавија Реје (бубњеви). Упркос суптилно искоришћених елемената блуза („The Wall“, „Wingin’ It“), фанка (I’ve Never Been In Holland“) или балканског фолклора („Gracias Y Penton“), основни оквир композиција је мрачан, као да желе да озвуче неки film noir. Ритам секција ствара основну напетост за Милетића и Јевтовића – електрични клавир и гитара потом размењују хармонске и мелодијске улоге, или воде брзе дијалоге, по правилу даље појачавајући тензију друге двојице. Јевтовић разуме свет око себе и успешно га осликава музиком.