Ходочашћа и бекства

Роман Сесара Антониа Молине Фуга о љубави („Архипелаг”, 2009, превод са шпанског Биљана Исаиловић) необичан је књижевни подухват. Мозаичне је структуре, састављен из више различитих фрагмената које повезују главни јунак, тема и врхунски погођена унутрашња музикалност текста. Компонован, дакле, по принципу музичког облика фуге, понављањем истог у различитим слободним варијацијама, написан је као исповедно сведочење главног јунака о сопственом искуству трагања за чиниоцима исходишта љубави, током својих инспиративних похода на познате и непознате делове света, уз евокацију различитих времена.

Тај перипатетични песник, новинар, радознали истраживач, ерудита, правник, левичар, познавалац и рецитатор поезије, уз то и неуморни путник, у сталној је херменeутичкој потрази за осећајним коренима љубави, односно за тачком у којој се секу силнице, рецимо, примордијалног љубавног праска. Налазећи за то упориште у наводима из обимне песничке лектире, он се нада да ће му се назнаке за то откриће указати случајно, као знаковито изненађење за које мора бити спреман, стога будно ослушкује, упија и пажљиво испитује сваки наговештај који би потврдио поетски исказ као градивну чињеницу осећања. Зато су његова путовања праве мале интимне огледне експедиције.

На извесна места стизао је вођен случајем („Невољно сам упознао Боливију”), па иако се био упутио у сасвим другом правцу, управо тамо открива важне симболе двојства љубави у виду анђела нежности и анђела ратника. Чешће ходочасти, смишљено следећи изазов поетског описа („Градови и опет градови, памтим градове, као што памтим љубави, написао је Валери Ларбо”). Некад му као водич служе занимљива историјска сведочанства и научне књиге у којима се, како каже, „зналачки преплиће лично и научно”, као у животу љубавно и стварно. Исто тако га привлаче далеки предели других континената и, никад до краја одгонетнута, тајновита предања из претхиспанског времена, кад су, по веровању древних народа, постојали богови одговорни за сваку област људског живота и природе („бог кукуруза, Питао-Кособи, Питаи-Шикала или Пекала, господар снова, као и љубави и раскоши”). Богови су, дакле, били агенси реда и нереда, опстанка и пропасти, лепоте и њених антипода и, наравно, љубави која заједно са сновима и раскоши спада у ресор истог божанства. Промене болне и безболне учиниле су да у међувремену све те божанске надлежности падну на човека. Заиста тежак и претежак терет. Писац нам, међутим, открива кроз доживљаје свог јунака да има људи који су одбили да преузму то бреме одговорности. У пределу око мексичког града Оахака на падинама испод врха Монте Албан, потомци народа Сапотека још нису напустили поетизовано веровање у папрат васкрсења, у загробну сеобу душе и моћ бога смрти Пигитисиње који се приказује у обличју слепог миша. Можда је зато тај део света честа дестинација у сновима писаца и философа.

Фуга о љубави, међутим, није путописни роман, већ проза о важности детаља и потребе да га лично уочимо и испитамо, не обазирући се на сазнање да „ко умножава знање, умножава бол”, или чинећи то упркос њему. О препознавању финих чинилаца сложене поруке у оним стварима које обично немилице превиђамо, затрпани већ прихваћеним моделима њиховог тумачења („Важност реке не зависи од њене дужине, него од њене дубине”). Затим о поверењу у значај постојаности загонетног, насупрот крхкој пролазности насилних решења. А пошто је свако решење уједно и смрт загонетке, формула љубави је, заправо, перпетуум изненађења. И зато је, како каже јунак, „једино љубав довољна сама себи, њој је стран сваки систем производње, капиталистички, или марксистички, она не нуди добробит ни велике вишкове вредности, те је тако највећи револуционарни покрет”.

Пратећи свог јунака на походима напуштених кућа, или тек обновљених цркава, на обиласцима пештанских антикварница, и наводећи га да се креће кроз стихове Хадријана, Шекспира, Китса или Гиљена, као кроз улице добро познатог града, писац Фуге о љубави настоји да укаже на генезу модерних нивоа осећајности („Душа се ослобађа тела и силази до понора...”, „туга је етрурска муза”), свестан да је све што знамо и осећамо толико променљиво, привремено и многоструко. Нама се чини да смо креатори, ствараоци и изумитељи, а ми се, у ствари, само уживљавамо, усликавамо и учитавамо у оно што смо наследили.

Сведочећи о својим доживљајима, у којима се непосредно искуство, покренуто слободном асоцијативном енергијом, преплиће са ерудитским и личним реминисценцијама, јунак романа Фуга о љубави доспева у мисаони и стварни простор у којем се чињенице збиље и надзбиље чудно укрштају и повезују узрокујући сасвим неочекиване појаве и догађаје. То су, заправо, предели у којима су постојане једино загонетке.

Сесар Антонио Молина је мајстор приповедног очуђавања текста које постиже скоковитим унутрашњим ритмизовањем описа збивања у прозном исказу. У двадесет поглавља свог романа онзналачки смењује мирне наративне пасаже и зачудним изненадним преокретима збивања и радње, смело се поигравајући заумним и надумним варијацијама стварних и нестварних података, свестан да ма какво да је наше знање о природи и загонетки љубави, оно се сасвим сигурно не налази у патетичном поетском сажетку њеног описа, а још мање у већ прилично овешталом ироничном отклону од њега. Уосталом, фуга је музички назив за понављање истог у варијацијама, али латинска реч fuga fugae значи бекство.