Врућа порука у тексту

Сања Домазет, наш познати прозни и драмски писац, недавно је докторирала на Факултету политичких наука у Београду (где предаје) на тему „Креативно писање у штампаним медијима”. Ових дана њен нови драмски комад „Месец у пламену”, премијерно је изведен на сцени Београдског драмског позоришта. Сања Домазет до сада је објавила романе, „Ко плаче” и „Азил” (награде „Женско перо” и „Меша Селимовић”), књиге есеја „Анатомија заноса”, „Божанствени безбожници” и „Сенке”, као и књигу драма и прича „Моћ маске”. До сада је премијерно изведено више њених комада: „Пуњене тиквице”, „Крила од олова”, „Дисхармонија”, „Фрида”, „Коко”. Њени романи и драме превођени су на француски, бугарски, румунски и пољски језик.  

Новинарство је „брза” књижевност, кажу. Шта је допринело томе да креативност у писању, оном које се налази на граници литературе и журнализма, постане присутније у штампаним медијима, код нас и у свету?

Американци кажу да је „новинарство брза књижевност”. Књижевници каткад и јесу учили у новинарским редакцијама да пишу. Хемингвеј је, на пример, у редакцији „Торонто стара” научио да пише своју чувену, кратку реченицу, највише налик на стрелу која увек погађа циљ – у срце читаоца. У ново доба, када је интернет постао нови конкурент штампи, када потенцијалном конзументу информације стижу са свих страна, из радио апарата, са уличних билборда, интернет сајтова или из бесплатних примерака дневних, градских новина за које се на први поглед тешко може утврдити да ли су вешто срочени ПР огласни материјал, штампани медији морали су да одговоре на ову ситуацију новом врстом журнализма, који се појављује у квалитетној штампи, а који подразумева врсту креативног мишљења и креативног писања текстова.

Које су главне одлике текста написаног креативним писмом?

Проучавала сам наше најквалитетније домаће дневне листове и њуз-магазине, као и светску штампу. Као закључак се наметнуло да медији данас, да би опстали у конкуренцији на медијском тржишту, морају неминовно понудити и креативност, као чин синтезе. Еклектичност, уношење књижевног, литерарног експеримента на новинске ступце. У уметничкој критици, колумни или чланку, све чешће се употребљава „семпловање” − техника названа по музичком термину. „Књижевни диџеј” који је заиста први употребио семпловање је нико други до Т. С. Елиот у својој „Пустој земљи”, поеми која је највећим делом створена спајањем детаља свих углова светске књижевности и поигравањем са њима.

Па ипак, најпознатији новинари који данас у штампи развијених земаља пишу креативним писмом, разликују се од оних на српском медијском простору. У примерима из светске штампе ефекат се у креативним текстовима првенствено постиже вештом композицијом и монтажном атракцијом чињеница, док се, у Србији, најбољи аутори креативног писања много више поигравају језиком и стилом.

Да ли процват креативног писања у штампаним медијима значи повратак традицији и особеној идејности, уместо махнитог таблоидног извештавања, или је реч о сасвим новој ексклузивности информисања, интригантности, естетици?

Креативно писање у штампаним медијима подразумева висок квалитет: актуелност, релевантност, разумљивост, објективност, оригиналност, интерактивност и транспарентност, као и све израженију естетску димензију. Интерактивност текстова подразумева повратну везу са читаоцима (фидбек ефекат) и сталну размену идеја са читалачком публиком. Транспарентност подразумева отвореност извештавања, критичност и могућност да публика стекне ближи увид у рад уредништва, новинара и медија као целине. Креативно писање у медијима антипод је свеопште таблоидизације. Наиме, текстови писани креативно припадају, маклуановским језиком речено, врућим порукама, у којима пошиљалац поруке, у овом случају текстописац, разноврсно, богато и са израженим смислом шаље поруку/текст читаоцу. Штампа се у току последњих деценија 20. и првој деценији 21. века управо тако и поделила: на озбиљну, квалитетну (ону која читаоцима нуди сазнајно искуство) и таблоидну штампу (искуства која нуди примаоцу су углавном афективна). А текстови писани методом креативног писања у штампаним медијима мире ове две супротности. Они, истовремено, читаоцу нуде и сазнајно и афективно. 

Кажете да је сада креација, а не информација најтраженија роба. До сада се из медија лансирала слика доброг новинара као дрчног ловца на сензације. Какав је то нови тип новинара, са каквим новим типом читаоца он комуницира?

У информационом друштву постоји мањак слободе од информације. У њему има превише, а не премало информација. Нови миленијум захтева од нас нов начин писања, мишљења и израз сопствене различитости, индивидуалности.

Креација, а не информација, сада заиста јесте најтраженија роба на медијском и на сваком другом тржишту. Штампаним медијима потребни су – талентовани, креативни појединци, који ће креативним рукописом обележити њихова издања, који заправо продају њихове новине јер их читаоци цене, због њих их и купују. Свет медија сада је у сталној потрази за талентима. „Ми смо таоци талената”, поручују из „Њујорк тајмса“, јер читаоци више не желе само причу, они теже да штампани медији буду увек за корак испред телевизије (тако што ће неговати чланак као посебан, аналитички новинарски облик изражавања), тиме што ће увек давати поуздане и сређене информације, за разлику од интернета који је пијаца идеја и тако што ће, у односу на радио – нудити и речиту, модерну, пажљиво бирану фотографију. Данашње свето тројство квалитетног новинарства чине кључна, круцијална, важна информација, креација и фотографија.

Шта је, поред креативности, заједничко интернационалним новинарским звездама о којима пишете: Труману Капотију, Оријани Фалачи, Сјинжан, Ришарду Капушћињском, Маркесу?

Сви новинари-писци или писци-новинари које сте споменули имају једну заједничку особину: невероватну количину ерудиције заједно са непатвореном, чистом, готово детињом радозналошћу. Они посматрају свет свакога дана као да га први пут виде и зато у људима и у појавама виде оно што не види обичан посматрач. Такође, Фалачијева, Сјинжан, Маркес, Капушћињски су људи страсти, они који горе да би написали добар текст. Фалачијева је, да би написала добру репортажу из Вијетнама, скакала падобраном на подручја где су пламсале битке и доживела, при том, један срчани удар. Када сам за потребе доктората у Лондону интервјуисала Сјинжан, рекла ми је да је годинама после једне написане репортаже о личности (у питању је девојчица која је преживела инцестуозно искуство), патила од несанице. Све су ово неуобичајене, даровите личности, креативци – истраживачи, који ову планету доживљавају као место пуно неправде, али и као место које је немогуће не волети.

И сами сте свестрана и креативна личност. Колико Вам је у писању новог комада о Милени Павловић Барили користио новинарски дар за истраживање, колико, пак, Ваше поимање музике и универзалности културе и духа?

Писати о Милени Барили јесте увек привилегија. Ући у њен витални, духовни простор, у коме је Барилијева била и сликарка и песникиња и особа која се успешно бавила позоришним костимом и дизајном, значи ступити у поље рада истински ренесансне личности. Иако не волимо о томе да говоримо, наша култура је и даље патријархална култура и ни данас немамо жена које су тако суверено развијале свој дар као што је то чинила Милена. Српски део њене крви даровао јој је дубоку сензибилност, а италијански храброст дару да процвета. Свеобухватност Милениног опуса као да је слављење божанског, креативног принципа у једној самосвесној, висококреативној жени. Наша креативност доказ је да смо некада, макар и у сну, разговарали са Богом и постављали му бројна питања, на која нам се, као Сиорану, чинило да он нема одговора. А заправо смо ми сами били одговор.

------------------------------------------------------

Креативно писање – оно које аутор успе да преживи

За потребе писања докторског рада, истраживала сам и шта о писању као свеобухватном, стваралачком чину, мисле писци и новинари. У књизи „Како писци пишу“, многи од писаца дефинисали су свој списатељски кредо. Албахаријева најкраћа дефиниција креативног писања, било у медијима, било у литератури, била би „од срца у срце“. За новинарку и списатељицу Мирјану Бобић-Мојсиловић креативно писање је „страст, емоција, нека врста аутоеротике, и оно се не може научити, али се може усавршавати, експериментисати и што је најважније – може се уживати“. Креативно писање је за Великића тоталност списатељевог искуства, али и „најмоћнији и најпоузданији амалгам којим се успоставља испричана прошлост“. За Владимира Тасића писање је посматрање, бележење, ослушкивање, по могућству из сенке, док Љубомир Симовић, песник, каже да аутор „све гледа, све слуша, све узима у обзир, све му је важно, све апсорбује, јер у свему што се догађа може да се крије семенка из којe ће нешто нићи, или варница која ће нешто запалити и обасјати“.

Професор др Неда Тодоровић сматра да је креативно писање у новинарству чин који подразумева стваралачку личност новинара, тј. особу која поседује моћ дубљег запажања стварности, чијој интерпретацији даје печат своје особене креативне личности. Теофил Панчић под креативним писањем у медијима сматра тестове у којима се налазе спој интелигенције аутора, његове ерудиције и – духовитости.

За потребе овог рада покушала сам да контактирам и са новинаром Робертом Савијаном, аутором чувене „Гоморе”, документарног романа – првенца, о утицаја криминала на цео свет. Савијану прете бројни моћници које је у овом делу спомињао, тако да је до њега било немогуће доћи. Судећи по његовом стваралачком опусу, креативно писање је оно које његов аутор успе да преживи.