Тромеч Хармса, Монти Пајтона и Чехова

И поред тога што, због разбарушене фризуре, на први поглед делује необавезно, редитељ Никола Завишић је управо тај који у позориште у које жели да ради долази са предлогом аутора и текста, унапред сачињеном поделом, жељом за променом, али и офанзивним радом. Овога пута десио се преседан. Из дирекције Драме Народног позоришта у Београду, тачније од директорке Татјане Мандић-Ригонат, Завишић је тај који је добио позив – да ради комедију „Играјући жртву” браће Владимира и Олега Пресњакова.

У дирекцији Драме националног театра, с обзиром на то да врло добро познају Завишићев сензибилитет, сматрали су да је ова комедија ситуације, писана у четири руке, права „мера” за темпераментног редитеља. Понудили су му да, најпре, прочита текст. Познат је и исход. Премијера представе „Играјући жртву” биће изведена у четвртак, 17. децембра на сцени „Раша Плаовић” у Завишићевој режији.

– „Играјући жртву” је озбиљна критика друштва, црнохуморна и мрачна комедија стварности, са апсурдним и сулудим, али животним ситуацијама какав је, уосталом, и сам живот. Када се окренемо око себе видимо да живимо, заиста, негде на ивици комедије и трагедије. Браћа Владимир и Олег Пресњаков су високи интелектуалци и спадају у најпопуларније руске савремене ауторе – каже Завишић.

По овој драми је, иначе, 2006. године снимљен филм, у режији Кирила Себербреникова, који је освојио многе значајне награде на фестивалима.

– Можда ћу се мало грубо изразити, али најтачнија процена комада „Играјући жртву” јесте да је он „тромеч” Хармса, Монти Пајтона и Чехова. Хармса – са својим недоследностима и нелогичностима и великим контрастима из којих прави бесмислени хумор, али који је такође озбиљна критика тоталитарног режима у којем је живео. Монти Пајтона – јер је до апсурда довео хумор који се заснива на енглеској хладноћи и озбиљности, јако тачан и формално чист, али карикатуралан облик представљања стварности. И, најзад, Чехова за кога добро знамо шта је: потиснута емоција, јако дубоко у човеку укорењена туга и пропадање. Све се то, негде, скупило у браћи Пресњаков у јако срећном изборy и ликова и ситуација које су описали – објашњава Завишић.

Главни јунак црнохуморне комедије „Играјући жртву”, која проговара о животном безнађу, јесте Ваља чији се живот претвара у реконструкцију злочина. Ипак, објашњава Завишић, све обилује хумором иако је цела прича, заправо, дубоко метафизичкa.

– Мислим да је добро да публика дође растерећена. Ситуација у причи је таква да све вуче у деведесете године прошлог века. И костим и сцена, јер смо црпели материјал из документарних фотографија савремене Русије. Њих је костимографкиња Мирна Илић пронашла на интернету. Сам комад третира почетак транзиције у Русији, дакле, ту неку 1994. годину.

Никола Завишић, рођен у Белој Цркви, тек је закорачио у средњу генерацију српских редитеља. Темпераментни карактер правда мешавином менталитета које је наследио. Један деда му је Далматинац, други из Лике, баба Чехо-Немица, друга из Србије.

Иза себе, међутим, има тридесетак потписаних представа. Студије режије завршио је у Прагу, где је 2003. године магистрирао на Катедри алтернативног и луткарског позоришта Академије лепих уметности у Прагу. Познате су му режије комада „Замак”, „Годо на усијаном лименом крову”, „Дечаци Павлове улице”, „Разбојници”…

У својству актуелног селектора међународног програма Стеријиног позорја у Новом Саду тражи нове представе које ћe наредне године представити пробирљивој публици. Бави се истраживањем разних форми у позоришту, посебно дизајном светла и режијом позоришта за децу. Режирао је у Србији, Црној Гори, Чешкој, Холандији, Шведској. Његови аутори су Ками, Кафка, Орвел, Његош... Завишић режира само оно што му се допада и што може да га обогати. С обзиром на то да много ради искључен је, каже, из политичких и друштвених догађаја. Чак, напомиње, нема ни телевизор у кући, али воли да га нови комад или стари, који изнова открива, подсети да живимо у друштву које заправо не мења свој калуп од када је настало. Потпуно му је свеједно шта се дешава данас, више воли да проналази механизме друштвеног функционисања који су увек универзални.

У тренутку искрености, каже нам да није био задовољан својом интерпретацијом Његошеве „Луче микрокозме” јер ју је радио када је био премлад, али се нада да ће је поново режирати. Волео би да то буде за десетак година, и то баш у националном театру…