Нови блесак парадокса

Док се спремате да добијете вакцину против новог грипа можете да се осећате „и овако и онако”, па и као да сте у положају сличном најмоћнијем човеку света– Бараку Обами. И ви и он сте добитници превентивних дејстава глобалних размера: њему је уручена Нобелова награда за мир пре него што је и закорачио путем мира, а вама следује „оружје” за отпор проглашеној пандемији која вас још није напала.

Шерети ће се досетити да ту не би морала да престану поређења неупоредивости. Да би, на пример, деминутив за награђивачки Осло могао да гласи – ослић, кога су локални шерети прогласили за „најсрпскију рибу, јер јој се име завршава на ‘ић’”. Па и да нас је Обама, прихватањем признања, претекао у парадоксалности достигнућа, у којима смо дуго предњачили у ком својству смо покушали да се одржимо крилатицом: „Нас Срба је све мање (слаб наталитет) а стално смо вишак (отпуштања с посла)”.

Примивши Нобела, амерички председник Обама се, по мишљењу експерата с разних страна, већ домогао титуле шампиона парадокса, која би могла да му остане неоспорена до краја мандата у Белој кући. Овенчан је ловорикама главног миротворца, иако је врховни командант два највећа рата данашњице (Авганистан и Ирак), и главног поправљача међународних односа, иако је такву квалификацију више наговестио него доказао.

Противречности није монополисао. Нити су парадокси изузетак од, давно зачетих, интернационалних и националних подвргавања најистрајнијој моћи – људској, индивидуалној и системској, несавршености.

Историја на коју се Обама позвао док је указивао да постоје „оправдани ратови” као што је текући у Авганистану (под окриљем УН, као одговор на терористичке ударе 11.септембра 2001. по Њујорку и Вашингтону) представља, добрим делом, славопојку парадоксима и другим врстама одступања од једнозначности. У политици, апсурдност није отежавајућа околност, забележене су речи француског императора Наполеона Бонапарте, који је говорио и да су политички лидери „трговци надом”, док је много раније старогрчки филозоф Аристотел поручивао да „ратујемо да бисмо живели у миру”, а знатно касније вођа бившег СССР-а Никита Хрушчов указивао да су „политичари увек исти – обећавају изградњу мостова тамо где нема реке”.

Обама је „барјактар” реализације прве две констатације. Распаљивањем наде је добио изборе и окрепио међународни имиџ (наслеђено негативни) Вашингтона, а интервенцију у Авганистану управо појачава „зарад повећања безбедности и САД и света”. Мостове изнад провалија – финансијска криза, раст незапослености, климатски поремећаји, оружја за масовно уништавање, тероризам, спољни и унутрашњи драматични несклади, социјална незбринутост, буџетски дефицит, презадуженост– тек пројектује.

Његову Нобелову награду за мир, циници оцењују као специфичну врсту бонуса, каквима су шефови берзанских гиганата подстицани на повећане ризике који су довели до финансијске кризе. Обама је, додуше, урученим признањем „охрабрен” да допринесе смиривањима, али уз ризик да код куће буде прозван да „националне интересе жртвује белосветским притисцима”.

Као први црнац на челу Беле куће, наследио је ставке које су вредносно биле више црне него беле. Више минусеви него плусеви.

Одговорност му је тиме, опет наизглед парадоксално, била смањена. Добио је широк простор за маневрисање, у стилу: „Шта год предузео, биће боље јер горе не може бити од онога што је затекао”.

Добродошлом му се учинила свака могућност да пројектованом ланцу реформи придода бар неку константу. У говору приликом пријема Нобелове награде, два пута је поменуо Балкан као случај где се, без именовања носилаца диференцијација у овдашњем мултинационалном простору, слаже са ангажманима претходника (такође неименованих Била Клинтона и Џорџа Буша млађег).

Прво, хронолошки, рекао је да је „службовање и жртвовање нашег униформисаног људства… омогућило да се демократија успостави на местима као што је Балкан”. И друго, да верује да „примена сила може бити оправдана у хуманитарне сврхе, као што је била на Балкану”.

Међу многим парадоксима, најмањи изгледа онај због кога се овде „навијало” за Обаму, који сада прича како је наведено. Да он није победио на изборима, одреднице према Балкану биле би, са овдашњег становишта, још неповољније. Јер, ривали су му били већ изразито афирмисани актери у прилог „другој страни”– Хилари Клинтон (у странци) и Џон Мекејн у националном финалу.

Обе те „струје”, Обама је укомпоновао, у различитим дозама, у свој тим, што такође делује као нови блесак парадокса. Зачетник егзистенцијализма, дански филозоф Серен Кјеркегор је давно назначио да је „мислилац без парадокса као љубавник без осећања, безначајна просечност”.

Слично је сугерисао и аутор серије бестселераод „Пута којим се ређе иде”– амерички психијатар М. Скот Пек. По њему, парадокс првенствено значи „бити у стању да се прихвате две контрадикторне идеје… а да се не полуди”.