ГДЕ ЈЕ НОЈЕ, А НЕМА НИ БАРКЕ

Спретни и паметни Ноје једном је, судећи по библијском предању, успео да спасе живи свет од планетарног потопа – или, модерно речено, климатске катастрофе. Данас, судећи по догађањима у Копенхагену где се одржава светски самит о климатским променама и очувању планете, тако нешто тешко би било изводљиво.

Једноставно: светски државници, научници и екологисти не могу да се договоре ко би заправо требало да буде нови Ноје, како направити нову барку спаса и, наравно, ко ће све то да плати. Када се томе дода и све гласнији хор „зелених скептика”, бескрупулозних политичара и бизнисмена који тврде да је прича о страшним климатским променама заправо „надувана” и да свету не прети никакав нови потоп добија се комплетна слика еколошког хаоса у који тоне наша планета.

Светски еколошки самит у Копенхагену и све оно што се догађа око њега у овом тренутку више личи на неки шаренолики бразилски карневал него на озбиљан политички скуп. Предвиђено је да за 12 дана трајања ове међународне конференције, под окриљем УН, кроз данску престоницу продефилује чак 15.000 учесника самита – међу њима свакако на првом месту је председник САД Барак Обама – али је већ сада јасно да ће могући резултати у озбиљној супротности с оволиким бројем учесника.

А очекивања уочи Копенхагена била су велика иако „умотана” у тек умерени оптимизам. Пред самит у главном граду Данске постављена су два циља: да обезбеди нове договоре о смањењу емисије штетних гасова и ограничењу пораста температуре на планети. Први озбиљан конкретан потез у Копенхагену повукле су Уједињене нације. Светска организација понудила је радни папир с конкретним циљевима до средине овог века.

Поменути документ предвиђа да се до 2050. емисија угљен-диоксида смањи за 50 до 95 одсто, у односу на 1990. годину. У овој „лепези” ограничења мање обавезе (50 процената) погодиле би земље у развоју док би најразвијеније индустријске силе света своје емисије угљен-диоксида требало да скрешу за 75 до 95 одсто.

Овако радикалан захтев већ је наишао на снажан отпор, у првом реду САД и Кине. Американци су и досад доживљавали екологију и климатске промене као проблем другог реда док Кинези не желе да прихвате међународна ограничење у тренутку када се боре да уђу у круг најразвијенијих држава на свету. На самиту у Копенхагену Кина је, на пример, изашла са занимљивом рачуницом о ограничењу емисије штетних гасова. Кинеска математика предвиђа да се будуће дозвољене квоте додељују по становнику а како се зна која држава је најмногољуднија на планети јасно је и ко би ту највише профитирао.

Када је реч о порасту температуре документ УН говори да би отопљавање до средине века требало ограничити на највише један и по степен. САД, ЕУ и неке од највећих земаља у развоју (Кина и Индија) биле су досад спремне да разговарају о максималном повећању температуре за два степена тако да је тешко очекивати да ће прихватити нови, радикалнији предлог Светске организације. И ту се, међутим, појављује нови фронт одбијања: острвске државе плаше се сваког отопљавања јер подиже ниво мора које прете да их „удави”.

Чак и када се у тешким разговорима о клими појави неки новац то није сигурна гаранција да ће расправе и свађе утихнути. Тако нешто догодило се управо у време самита у Копенхагену. Из главног штаба ЕУ, Брисела, стигла је вест да су чланице Уније одлучиле да са 7,2 милијарди евра помогну земљама у развоју у њиховој борби за заштиту климе. Предвиђено је да новац буде исплаћен у три годишње рате (по 2,43 милијарде евра) од 2010. до 2012. године.

Уместо аплауза, из данске престонице стигле су оштре критике. Сиромашне земље и оне у развоју оптужују ЕУ и САД да „у преговорима о клими следе старе колонијалне циљеве”.

„Новчана помоћ Уније није довољна ни да се пристојно сахране све жртве будућих климатских катастрофа”, преноси немачки недељник „Шпигл” изјаву једног неименованог дипломате из Трећег света.

Чак и уколико на крају самита богати део света одреши кесу и обавеже се да сиромашним земљама исплати, у наредне три године, 21 милијарду евра помоћи за заштиту климе то неће умањити њихов „грех”. Сиромашније државе, посебно из Африке, тврде да су индустријске државе деценијама уништавале планету и пљачкале природна богатства и да је сада дошао тренутак да те старе, али и огромне, рачуне коначно плате.

Све расправе о клими – без обзира ко и како их потеже – по правилу изузетно су занимљиве и „зачињене” разним пикантеријама. „Скуваћемо” се на планети јер ће просечна температура скочити за 4-5 степени, ниво мора порашће за неколико метара и биће поплављени хиљаде километара приобаља, Гренланд и Антарктик ће се истопити, деца више неће видети беле медведе, свету прете суше, поплаве, глад... нека су од најчешћих, катастрофичних упозорења.

Највећи кривци за све ове катастрофе, по досадашњим оптужницама, били су индустрија и саобраћај. Сада се прст упире у једног мање познатог кривца – пољопривреду.

„Производња једног килограма говеђег меса наноси клими исту штету као и вожња од 250 километара неким малим аутомобилом”, тврди немачка државна телевизија АРД у свом серијалу о клими и закључује да „пољопривреда учествује са 16 одсто у светској „производњи” штетних гасова. Поред крава као „велики убице климе” наводи се и пиринач. У узгајању говеда и пиринча, тврде стручњаци настају огромне количине метана и азот-субоксида – познатијег као гас смејавац – који су неколико десетина па чак и неколико стотина пута штетнији од угљен диоксида.

За боље разумевање проблема свакако треба навести и аргументе противника „климатске хистерије у Копенхагену”. Они најтврдокорнији ушанчени су у америчком Конгресу одакле републиканци сипају ватру на „еколошке фашисте” и упозоравају председника Барака Обаму да пази шта ради и не потписује никакве међународне обавезе које нису у интересу САД. „Зелени скептици” посебно су добили ветар у леђа после пуцања такозваног екогејта – скандала у коме је откривено да су научници фалсификовали податке о климатским променама како би појачали своје катастрофичне прогнозе.

Међу онима који су незадовољни светским самитом о клими је и један од пионира борбе за чистију планету Денис Медоуз (аутор књиге „Границе раста”, 1972. година) који тврди да је „Копенхаген велика превара” јер „98 одсто становништва на планети не зна шта се тамо догађа”. Медоуз сматра да је цео концепт борбе против климатских промена погрешно постављен.

„Није питање како да спасемо планету, већ је питање како да спасемо нашу цивилизацију”, каже Медоуз у интервјуу немачким медијима.

Чак и библијску причу о потопу и Нојевој барци екоскептици ставили су под своју критичку лупу. Њихов закључак је да је све то био добар маркетиншки трик јер, кажу они, како би иначе Ноје прикупио толико животиња да није лансирао причу о потопу.