GDE JE NOJE, A NEMA NI BARKE

Spretni i pametni Noje jednom je, sudeći po biblijskom predanju, uspeo da spase živi svet od planetarnog potopa – ili, moderno rečeno, klimatske katastrofe. Danas, sudeći po događanjima u Kopenhagenu gde se održava svetski samit o klimatskim promenama i očuvanju planete, tako nešto teško bi bilo izvodljivo.

Jednostavno: svetski državnici, naučnici i ekologisti ne mogu da se dogovore ko bi zapravo trebalo da bude novi Noje, kako napraviti novu barku spasa i, naravno, ko će sve to da plati. Kada se tome doda i sve glasniji hor „zelenih skeptika”, beskrupuloznih političara i biznismena koji tvrde da je priča o strašnim klimatskim promenama zapravo „naduvana” i da svetu ne preti nikakav novi potop dobija se kompletna slika ekološkog haosa u koji tone naša planeta.

Svetski ekološki samit u Kopenhagenu i sve ono što se događa oko njega u ovom trenutku više liči na neki šarenoliki brazilski karneval nego na ozbiljan politički skup. Predviđeno je da za 12 dana trajanja ove međunarodne konferencije, pod okriljem UN, kroz dansku prestonicu prodefiluje čak 15.000 učesnika samita – među njima svakako na prvom mestu je predsednik SAD Barak Obama – ali je već sada jasno da će mogući rezultati u ozbiljnoj suprotnosti s ovolikim brojem učesnika.

A očekivanja uoči Kopenhagena bila su velika iako „umotana” u tek umereni optimizam. Pred samit u glavnom gradu Danske postavljena su dva cilja: da obezbedi nove dogovore o smanjenju emisije štetnih gasova i ograničenju porasta temperature na planeti. Prvi ozbiljan konkretan potez u Kopenhagenu povukle su Ujedinjene nacije. Svetska organizacija ponudila je radni papir s konkretnim ciljevima do sredine ovog veka.

Pomenuti dokument predviđa da se do 2050. emisija ugljen-dioksida smanji za 50 do 95 odsto, u odnosu na 1990. godinu. U ovoj „lepezi” ograničenja manje obaveze (50 procenata) pogodile bi zemlje u razvoju dok bi najrazvijenije industrijske sile sveta svoje emisije ugljen-dioksida trebalo da skrešu za 75 do 95 odsto.

Ovako radikalan zahtev već je naišao na snažan otpor, u prvom redu SAD i Kine. Amerikanci su i dosad doživljavali ekologiju i klimatske promene kao problem drugog reda dok Kinezi ne žele da prihvate međunarodna ograničenje u trenutku kada se bore da uđu u krug najrazvijenijih država na svetu. Na samitu u Kopenhagenu Kina je, na primer, izašla sa zanimljivom računicom o ograničenju emisije štetnih gasova. Kineska matematika predviđa da se buduće dozvoljene kvote dodeljuju po stanovniku a kako se zna koja država je najmnogoljudnija na planeti jasno je i ko bi tu najviše profitirao.

Kada je reč o porastu temperature dokument UN govori da bi otopljavanje do sredine veka trebalo ograničiti na najviše jedan i po stepen. SAD, EU i neke od najvećih zemalja u razvoju (Kina i Indija) bile su dosad spremne da razgovaraju o maksimalnom povećanju temperature za dva stepena tako da je teško očekivati da će prihvatiti novi, radikalniji predlog Svetske organizacije. I tu se, međutim, pojavljuje novi front odbijanja: ostrvske države plaše se svakog otopljavanja jer podiže nivo mora koje prete da ih „udavi”.

Čak i kada se u teškim razgovorima o klimi pojavi neki novac to nije sigurna garancija da će rasprave i svađe utihnuti. Tako nešto dogodilo se upravo u vreme samita u Kopenhagenu. Iz glavnog štaba EU, Brisela, stigla je vest da su članice Unije odlučile da sa 7,2 milijardi evra pomognu zemljama u razvoju u njihovoj borbi za zaštitu klime. Predviđeno je da novac bude isplaćen u tri godišnje rate (po 2,43 milijarde evra) od 2010. do 2012. godine.

Umesto aplauza, iz danske prestonice stigle su oštre kritike. Siromašne zemlje i one u razvoju optužuju EU i SAD da „u pregovorima o klimi slede stare kolonijalne ciljeve”.

„Novčana pomoć Unije nije dovoljna ni da se pristojno sahrane sve žrtve budućih klimatskih katastrofa”, prenosi nemački nedeljnik „Špigl” izjavu jednog neimenovanog diplomate iz Trećeg sveta.

Čak i ukoliko na kraju samita bogati deo sveta odreši kesu i obaveže se da siromašnim zemljama isplati, u naredne tri godine, 21 milijardu evra pomoći za zaštitu klime to neće umanjiti njihov „greh”. Siromašnije države, posebno iz Afrike, tvrde da su industrijske države decenijama uništavale planetu i pljačkale prirodna bogatstva i da je sada došao trenutak da te stare, ali i ogromne, račune konačno plate.

Sve rasprave o klimi – bez obzira ko i kako ih poteže – po pravilu izuzetno su zanimljive i „začinjene” raznim pikanterijama. „Skuvaćemo” se na planeti jer će prosečna temperatura skočiti za 4-5 stepeni, nivo mora porašće za nekoliko metara i biće poplavljeni hiljade kilometara priobalja, Grenland i Antarktik će se istopiti, deca više neće videti bele medvede, svetu prete suše, poplave, glad... neka su od najčešćih, katastrofičnih upozorenja.

Najveći krivci za sve ove katastrofe, po dosadašnjim optužnicama, bili su industrija i saobraćaj. Sada se prst upire u jednog manje poznatog krivca – poljoprivredu.

„Proizvodnja jednog kilograma goveđeg mesa nanosi klimi istu štetu kao i vožnja od 250 kilometara nekim malim automobilom”, tvrdi nemačka državna televizija ARD u svom serijalu o klimi i zaključuje da „poljoprivreda učestvuje sa 16 odsto u svetskoj „proizvodnji” štetnih gasova. Pored krava kao „veliki ubice klime” navodi se i pirinač. U uzgajanju goveda i pirinča, tvrde stručnjaci nastaju ogromne količine metana i azot-suboksida – poznatijeg kao gas smejavac – koji su nekoliko desetina pa čak i nekoliko stotina puta štetniji od ugljen dioksida.

Za bolje razumevanje problema svakako treba navesti i argumente protivnika „klimatske histerije u Kopenhagenu”. Oni najtvrdokorniji ušančeni su u američkom Kongresu odakle republikanci sipaju vatru na „ekološke fašiste” i upozoravaju predsednika Baraka Obamu da pazi šta radi i ne potpisuje nikakve međunarodne obaveze koje nisu u interesu SAD. „Zeleni skeptici” posebno su dobili vetar u leđa posle pucanja takozvanog ekogejta – skandala u kome je otkriveno da su naučnici falsifikovali podatke o klimatskim promenama kako bi pojačali svoje katastrofične prognoze.

Među onima koji su nezadovoljni svetskim samitom o klimi je i jedan od pionira borbe za čistiju planetu Denis Medouz (autor knjige „Granice rasta”, 1972. godina) koji tvrdi da je „Kopenhagen velika prevara” jer „98 odsto stanovništva na planeti ne zna šta se tamo događa”. Medouz smatra da je ceo koncept borbe protiv klimatskih promena pogrešno postavljen.

„Nije pitanje kako da spasemo planetu, već je pitanje kako da spasemo našu civilizaciju”, kaže Medouz u intervjuu nemačkim medijima.

Čak i biblijsku priču o potopu i Nojevoj barci ekoskeptici stavili su pod svoju kritičku lupu. Njihov zaključak je da je sve to bio dobar marketinški trik jer, kažu oni, kako bi inače Noje prikupio toliko životinja da nije lansirao priču o potopu.