Леушићи се поново рађају

Постоји село у коме нису заборавили да праве децу, па наталитет нагло расте и пркоси млитавом републичком просеку. Имају 15 ђака, а немају основну школу, па ђаци уче десет километара даље. Пре 27 година су имали школу, али нису имали ђаке. Није било тако давно када су старци озбиљно спремали опело за село. Сада се оно поново рађа.

Село је на брду, а на брду јахта. Ко то каже, ко то лаже да село 14 километара далеко од Равне горе и 400 од мора нема морнарицу. И, коначно, постоји село у које се Срби досељавају, а нису избеглице.

Зато сам отишао у Леушиће да истражим феномен. Можда су, на последњим обронцима Сувобора, који се губе у чемерничкој равници, пронађена нова налазишта криптонита, магичног кристала зеленог сјаја пред којим Супермен губи своје надљудске моћи? Јер, треба бити јачи од Супермена да би се опстало у српским селима, а људи у Леушићу не само да опстају, него се шире. Али, у бајковитом пејзажу, којим доминира наранџаста фолија створена од опалог лишћа, нема зеленог кристала. Нема ни златне жице. Нема ни кафане, ни цркве, тридесетак километара далеко од Горњег Милановца и Чачка. Мештани немају ни метар асфалтног пута, када скрену с регионалне магистрале која пресеца село. По повратку из школе клинци гацају ка кућама по блатњавом путу који су у доба социјалистичке изградње пробиле оклопно-механизоване акцијашке тракторске јединице.

Учемује, онда, тајна оживљавања Леушића?

– Појма немам – каже Милинко Милосављевић, који поправља стари билијар сто у дворишту недовршеног хотела. Маштао је да подигне мотел са 10 соба, али је посао пропао. Размишљао је да подигне конак за равногорце.

– Ипак не би било фер, таст партизан би ми се преврнуо у гробу, па сам одустао. Сада ми је потребан партнер да се извучем. Да не знате неког – пита Милинко.

Можда одговоре зна председник месне канцеларије Драгослав Жижовић?

– Појма немам, али је све што нам се догађа последњих година је сјајно. То је прави феномен јер су млади нагло почели да остају на својим имањима. Имамо децу која тек треба да пођу у школу, а доста људи из других крајева Србије овде купују земљу и долазе да живе. Било је година када није било ниједне свадбе, када се ни једна беба није родила – смеје се четрдеседчетворогодишњи сеоски лидер, који поправља купатило пријатеља у кући на брду, до које смо се пробили кроз блато, оним тракторским усеком.

Позива неколико породица да се окупе у кући браће Драгана и Горана Милосављевића, да на мини самиту покушају да објасне, како су Леушићи постали чудо. Опет вожња по блату, кроз шуму.

А на врху пропланка – јахта. Довезао је недавно наш човек из Швајцарске, купио је три хектара земље и засадио боровнице. Хоће да сагради кућу и живи у Леушићима, када му истекне гастарбајтерски уговор са швајцарским послодавцем. Јефтиније му је да укотви јахту у селу, него у некој од марина у Београду. Поред јахте, небо плава олупина трабанта, коју је ту оставио један од покојних мештана.

Браћа Милосављевићи су механичари за тешке камионе у Чачку. Њихове жене, Ана и Сандра, дочекују нас у великој дневној соби. Стигла је и њихова комшиница Нада, удата за сеоског ветеринара Обрада. Очистили смо ципеле од блата и ушли огромну дневну собу, уређену према дизајнерским препорукама из модних часописа.

Ако неко зна зашто је све стало, а само Леушићи расту, онда су то ове три жене. Сандра је из Чачка, Ана из Пожеге, а Нада из суседног села Теочина.

У соби се игра деветоро деце. Најмлађи становник Леушића је Анин Никола, има годину дана. Улази и Драган Рајчевић, радник погона „Југоимпорт СДПР-а”, са ћеркама Исидором и Аном. Самит може да почне.

– Дошле смо из града и док нисмо упознале Драгана и Горана нисмо сањале да ћемо завршити као сеоске снаје – смеју се Сандра и Ана, док су се деца наређала на степеницама које воде у поткровље.

– Овде је живот диван. Деца у селу имају рачунаре и када заврше јурњаву по дворишту играју се на Интернету. Одлазе аутобусом у пола осам ујутру у школу у село Прањане, а враћају се око два. То је једина аутобуска линија у селу– причају јетрве и послужују нас пршутом, вишњевачом и боровњачом.

Сандрин отац Зоран Милојковић је један од оних који се доселио. Напустио је Ниш, одрекао се удобног живота у престоници јужнепруге, купио је кућу за девет хиљада евра пре три године и постао први комшија Милосављевића.

На кући је истакао два барјака: српски и четнички.

– Хоћу да будем поред своје ћерке и унука. А и Равна гора ми је близу – брзо говори следбеник чича-Дражиног покрета, добровољац из југословенских грађанских ратова. Ветеран облачи маскирну јакну, ставља шајкачу на главу и уводи нас у собу облепљену ђенераловим портретима и сувенирима које је покупио у Хрватској и Босни. Поносан је на два бајонета и мачету. Мораће да интензивира свој идеолошки рад на терену јер сада живи у селу с комунистичком традицијом.

Можда су Леушићи идеално место за развој етнотуризма, две породице већ су изградиле апартмане за госте, али деда Зоран, попут народног певача Милојка, озбиљно размишља о „четнотуризму”.

Шеф месне канцеларије доводи ме на имање још једног дошљака. Угледни радиолог из Новог Сада побегао је из равнице и у селу купио две куће: у једној живи с породицом, а у другу је довео своје родитеље. Импозантно имање простире се на неколико хектара. Доктор тумачи резултате магнетне резонанце преко Интернета и брзепоште. Пре годину и по дана добио је сина, а Леушићи још једног становника. Доктор не жели да разговарамо. Град му се смучио, а публицитет презире.

Александар Апостоловски