Страх

Коначно се у Србији догодило да један истакнути спортиста осуди хулигане. Кандидат за председника Фудбалског клуба Партизан Саво Милошевић је у емисији „Интервју са Југославом Ћосићем”, на телевизији Б92, рекао да се званичници у клубовима понашају кукавички према инцидентима које праве навијачи.

Осуда инцидената навијачких група коју је изрекао Саво Милошевић нешто је што би требало да буде нормалан гест сваког спортисте, спортског радника и спортског функционера.

Зашто је онда изјава кандидата за првог човека Партизана заслужила пажњу? Зато што такав један, природан, гест досад није виђен код нас. Напротив. Ниједан функционер нити истакнути спортиста није осудио оно што се дешава на трибинама наших стадиона.

Нико реч осуде није рекао кад је 1999. године на „вечитом дербију” смртно настрадао Аца Радовић од ракете испаљене од људи који себе називају навијачима Партизана. Чак су појединци из тадашње управе Партизана помагали људима оптуженим за убиство.

Ћутало се кад је зверски убијен Живорад Шишковић испод Панчевачког моста, кога су до смрти тукли навијачи Партизана после једне кошаркашке утакмице у оближњој хали „Пионир”. Шишковићев грех је био то што је чекао воз за Панчево.

Реч осуде није могла да се чује ни кад је Урош Мишић бакљом „спржио” полицајца Небојшу Трајковића. Уместо да кажу да је насиље у спорту неприхватљиво, играчи Црвене звезде изашли су на терен у мајицама са натписом „Правда за Уроша”.

Коначно, да ли је ико осудио појединце који глуме навијаче Партизана кад су вређали Бранкицу Станковић после саопштавања података о кривичним пријавама против „навијача“? Нажалост, није нико, него су се чак и кошаркаши Партизана придружили хулиганима у слању „поруке за Бранкицу и судове”…

Шта, дакле, треба да се деси да бисмо чули поруку функционера спортских клубова и истакнутих спортиста да је недопустиво претити, рушити и пребијати. Какав, тачно, напад мора да се догоди да они који имају утицај на хулигане и који их често финансирају коначно једном кажу: „Ово не сме да се дешава.”

Спортисти и спортски радници изгледа не схватају да својим нереаговањем заправо вређају праве навијаче, јер не разликују навијаче од хулигана. Навијач је неко ко воли свој клуб и кад губи и кад побеђује. Хулиган је неко ко не долази на стадион да би навијао већ да би правио нереде. То је разлика коју би спортисти и званичници клубова требало да знају. Ту линију између хулигана и навијача потребно је јасно повући.

Изјава Саве Милошевића да је реч о страху званичника у клубовима од тих појединаца чини се као прави разлог њиховог нереаговања. Зашто се онда баве тим послом, ако се плаше? Нека се повуку у своје рупе и препусте кормила онима који су спремни да кажу шта је недопустиво. И онима који су спремни да реше проблем с хулиганима.