Strah

Konačno se u Srbiji dogodilo da jedan istaknuti sportista osudi huligane. Kandidat za predsednika Fudbalskog kluba Partizan Savo Milošević je u emisiji „Intervju sa Jugoslavom Ćosićem”, na televiziji B92, rekao da se zvaničnici u klubovima ponašaju kukavički prema incidentima koje prave navijači.

Osuda incidenata navijačkih grupa koju je izrekao Savo Milošević nešto je što bi trebalo da bude normalan gest svakog sportiste, sportskog radnika i sportskog funkcionera.

Zašto je onda izjava kandidata za prvog čoveka Partizana zaslužila pažnju? Zato što takav jedan, prirodan, gest dosad nije viđen kod nas. Naprotiv. Nijedan funkcioner niti istaknuti sportista nije osudio ono što se dešava na tribinama naših stadiona.

Niko reč osude nije rekao kad je 1999. godine na „večitom derbiju” smrtno nastradao Aca Radović od rakete ispaljene od ljudi koji sebe nazivaju navijačima Partizana. Čak su pojedinci iz tadašnje uprave Partizana pomagali ljudima optuženim za ubistvo.

Ćutalo se kad je zverski ubijen Živorad Šišković ispod Pančevačkog mosta, koga su do smrti tukli navijači Partizana posle jedne košarkaške utakmice u obližnjoj hali „Pionir”. Šiškovićev greh je bio to što je čekao voz za Pančevo.

Reč osude nije mogla da se čuje ni kad je Uroš Mišić bakljom „spržio” policajca Nebojšu Trajkovića. Umesto da kažu da je nasilje u sportu neprihvatljivo, igrači Crvene zvezde izašli su na teren u majicama sa natpisom „Pravda za Uroša”.

Konačno, da li je iko osudio pojedince koji glume navijače Partizana kad su vređali Brankicu Stanković posle saopštavanja podataka o krivičnim prijavama protiv „navijača“? Nažalost, nije niko, nego su se čak i košarkaši Partizana pridružili huliganima u slanju „poruke za Brankicu i sudove”…

Šta, dakle, treba da se desi da bismo čuli poruku funkcionera sportskih klubova i istaknutih sportista da je nedopustivo pretiti, rušiti i prebijati. Kakav, tačno, napad mora da se dogodi da oni koji imaju uticaj na huligane i koji ih često finansiraju konačno jednom kažu: „Ovo ne sme da se dešava.”

Sportisti i sportski radnici izgleda ne shvataju da svojim nereagovanjem zapravo vređaju prave navijače, jer ne razlikuju navijače od huligana. Navijač je neko ko voli svoj klub i kad gubi i kad pobeđuje. Huligan je neko ko ne dolazi na stadion da bi navijao već da bi pravio nerede. To je razlika koju bi sportisti i zvaničnici klubova trebalo da znaju. Tu liniju između huligana i navijača potrebno je jasno povući.

Izjava Save Miloševića da je reč o strahu zvaničnika u klubovima od tih pojedinaca čini se kao pravi razlog njihovog nereagovanja. Zašto se onda bave tim poslom, ako se plaše? Neka se povuku u svoje rupe i prepuste kormila onima koji su spremni da kažu šta je nedopustivo. I onima koji su spremni da reše problem s huliganima.