Викторијин плес

Специјално за „Политику” из Мадрида

Ове недеље је у шпанске биоскопске дворане стигао нови филм прослављеног редитеља Фернанда Труебе – Викторијин плес, који је Шпанска академија за филм номиновала као националног представника за награду Оскар, у категорији страног филма ван енглеског говорног подручја. Сам редитељ већ је овенчан Оскаром 1993. године (за култни филм Златно доба у коме је заблистала, тад још млада Пенелопе Круз), и Сребрним медведом на Филмском фестивалу у Берлину 1986. године за филм Година просвећености, оба с тематиком шпанског грађанског рата.

Инспирацију за филм Викторијин плес, Труеба је пронашао у истоименом роману, чилеанског славног романописца Антонија Скармете. Ово није прва Труебина екранизација романа, јер је славу, бар у својој земљи, стекао већ адаптацијом романа Хуана Марсеа Врач из Шангаја 2002. године. Како у роману, тако и на филму, радња је смештена у Чиле (где је цео филм и снимљен са изузетном фотографијом андских кордиљера) у периоду непосредно након пада Пиночеовог режима, у време доласка демократије, када је декретом донета одлука о помиловању свих затвореника који нису кривично гоњени за убиства.

Међу бившим заробљеницима налазе се млади Анхел Сантијаго (игра га Абел Ајала) и ветеран познат по пљачкама банки и штедионица Вергара Греј (тумачи га прослављени аргентински глумац Рикардо Дарин). Њихови планови и жеље, по изласку из затвора, потпуно су опречни, али познанство са Викторијом, која ће им се испречити на путу, заувек ће променити њихове животе. Овај женски лик, који изворно није романескни, игра Миранда Боденхофер, која време глуми нему девојку. Ипак, Боденхоферова, професионална балерина, коју је Труеба случајно пронашао у Националној школи балета у Чилеу, одлично се уклопила у лик балерине у филму, која је уједно и бескућница, јер су јој родитељи они „нестали“ у време Пиночеове диктатуре, а плес је једино изражајно средство и комуникација са светом.

За време боравка и снимања у Чилеу, Труеба је сарађивао на сценарију директно са Антониом Скарметом, романсијером, писцем и радио-драма, позоришних комада и филмских сценарија, међу којима се највише прославио са оним који приповеда живот Пабла Неруде, на Црном острву, уочи државног удара 1973. године у Чилеу, а према којем ће Мајк Радфорд снимити велики филмски хит Поштар.

Филм садржи реминисценције на Габријелу Мистрал (велику чилеанску песникињу и нобеловку), али је говор главних јунака обојен локалним дијалектом шпанског, што даје додатну драж и уверљивост филму.

Викторијин плес је прича о троје лузера, једном лопову и пљачкашу, једном крадљивцу коња и сјајној балерини и бескућници, који се у једном тренутку проналазе и на чудесне начине помажу, али у другом плану представља и алегорију о Чилеу који је променом политике почео и сам да се мења. На крају, његови јунаци ће поћи путем андских кордиљера ка Аргентини. Можда на посебан начин, филм одсликава личну трајекторију Скармете, који је такође у једном тренутку емигрирао у Аргентину, а касније у Берлин по избијању Пиночеове диктатуре, одакле се вратио тек почетком деведесетих година.

 Рекли бисмо баш због тога, Труеба му је дао мали омаж тиме што се сам Скармета појављује у једној сцени филма у улози критичара. Окупивши екипу са обе стране океана, Труебин филм је на недавно одржаном Фестивалу ибероамеричког филма освојио прву награду и тиме повезао ове две филмске традиције и школе.