Viktorijin ples

Specijalno za „Politiku” iz Madrida

Ove nedelje je u španske bioskopske dvorane stigao novi film proslavljenog reditelja Fernanda Truebe – Viktorijin ples, koji je Španska akademija za film nominovala kao nacionalnog predstavnika za nagradu Oskar, u kategoriji stranog filma van engleskog govornog područja. Sam reditelj već je ovenčan Oskarom 1993. godine (za kultni film Zlatno doba u kome je zablistala, tad još mlada Penelope Kruz), i Srebrnim medvedom na Filmskom festivalu u Berlinu 1986. godine za film Godina prosvećenosti, oba s tematikom španskog građanskog rata.

Inspiraciju za film Viktorijin ples, Trueba je pronašao u istoimenom romanu, čileanskog slavnog romanopisca Antonija Skarmete. Ovo nije prva Truebina ekranizacija romana, jer je slavu, bar u svojoj zemlji, stekao već adaptacijom romana Huana Marsea Vrač iz Šangaja 2002. godine. Kako u romanu, tako i na filmu, radnja je smeštena u Čile (gde je ceo film i snimljen sa izuzetnom fotografijom andskih kordiljera) u periodu neposredno nakon pada Pinočeovog režima, u vreme dolaska demokratije, kada je dekretom doneta odluka o pomilovanju svih zatvorenika koji nisu krivično gonjeni za ubistva.

Među bivšim zarobljenicima nalaze se mladi Anhel Santijago (igra ga Abel Ajala) i veteran poznat po pljačkama banki i štedionica Vergara Grej (tumači ga proslavljeni argentinski glumac Rikardo Darin). Njihovi planovi i želje, po izlasku iz zatvora, potpuno su oprečni, ali poznanstvo sa Viktorijom, koja će im se isprečiti na putu, zauvek će promeniti njihove živote. Ovaj ženski lik, koji izvorno nije romaneskni, igra Miranda Bodenhofer, koja vreme glumi nemu devojku. Ipak, Bodenhoferova, profesionalna balerina, koju je Trueba slučajno pronašao u Nacionalnoj školi baleta u Čileu, odlično se uklopila u lik balerine u filmu, koja je ujedno i beskućnica, jer su joj roditelji oni „nestali“ u vreme Pinočeove diktature, a ples je jedino izražajno sredstvo i komunikacija sa svetom.

Za vreme boravka i snimanja u Čileu, Trueba je sarađivao na scenariju direktno sa Antoniom Skarmetom, romansijerom, piscem i radio-drama, pozorišnih komada i filmskih scenarija, među kojima se najviše proslavio sa onim koji pripoveda život Pabla Nerude, na Crnom ostrvu, uoči državnog udara 1973. godine u Čileu, a prema kojem će Majk Radford snimiti veliki filmski hit Poštar.

Film sadrži reminiscencije na Gabrijelu Mistral (veliku čileansku pesnikinju i nobelovku), ali je govor glavnih junaka obojen lokalnim dijalektom španskog, što daje dodatnu draž i uverljivost filmu.

Viktorijin ples je priča o troje luzera, jednom lopovu i pljačkašu, jednom kradljivcu konja i sjajnoj balerini i beskućnici, koji se u jednom trenutku pronalaze i na čudesne načine pomažu, ali u drugom planu predstavlja i alegoriju o Čileu koji je promenom politike počeo i sam da se menja. Na kraju, njegovi junaci će poći putem andskih kordiljera ka Argentini. Možda na poseban način, film odslikava ličnu trajektoriju Skarmete, koji je takođe u jednom trenutku emigrirao u Argentinu, a kasnije u Berlin po izbijanju Pinočeove diktature, odakle se vratio tek početkom devedesetih godina.

 Rekli bismo baš zbog toga, Trueba mu je dao mali omaž time što se sam Skarmeta pojavljuje u jednoj sceni filma u ulozi kritičara. Okupivši ekipu sa obe strane okeana, Truebin film je na nedavno održanom Festivalu iberoameričkog filma osvojio prvu nagradu i time povezao ove dve filmske tradicije i škole.