Живот у чекаоници

Редитељ Борис Лијешевић се упустио у нову позоришну авантуру. На сцени Театра у подруму Атељеа 212 поставља представу „Чекаоница” која се бави необичним судбинама, личностима, исповестима.

Да ли ће Лијешевићева оригиналност наћи прави пут до гледалаца још увек је неизвесно, јер се премијера „Чекаонице” очекује у јануару 2010. године. Оно што је у овом тренутку извесно јесте то да ће Лијешевићеве јунаке тумачити Бранка Шелић, Небојша Илић, Бојан Жировић и Јелена Тркуља.

Читајући комад немачког писца, редитеља и глумца Клауса Пола „Чекаоница Немачка”, Бориса Лијешевића заинтригирала је  документаристика у театру. Комад је настао 1994. године. Писац је био позван да буде у комисији која ће испитивати расположење друштва према променама у Немачкој до којих је дошло после пада Берлинског зида и уједињења две Немачке. Са диктафоном у руци, писац је кренуо у потрагу. Тридесетак Немаца различитих структура, претежно везаних за источну Немачку, откривали су му своја гледишта на промене у Немачкој. Ти ставови су се обично претварали у њихове животне приче.

– Ти људи су годинама чекали промене. Када су се дуго очекиване промене коначно догодиле, људи су се одједном нашли у неком новом, непознатом, збуњујућем систему који диктира и доноси нова правила и нови ритам живота, а они више не могу да се снађу. Клаус Пол је њихове исказе обликовао и добио монолошки комад, који је назвао „Чекаоница Немачка”. Чекаоница – јер и после промена, људи и даље нешто чекају. Осећају се као да се то што су очекивали још увек није догодило. Комад је без заплета и драмске структуре, али сваки појединачни монолог потенцијална је драма – објашњава Лијешевић.

То је део немачке приче. Од Бориса Лијешевића креће српска „Чекаоница”. Комад Клауса Пола га јесте инспирисао, али је сматрао да није довољно ако код нас постави тај немачки комад, иако је асоцијативност очигледна. Његов одговор, сматра Лијешевић, требало је да буде онако важан и значајан, као што је „Чекаоница Немачка” била у Немачкој 1994. године, када је комад, својом директношћу, продирао до публике и откривао јој нешто што није било толико познато. Лијешевић је позајмио Полов принцип, узео диктафон у руке и кренуо у истраживање. Питање које му се прво наметнуло било је: који су то људи са којима треба разговарати?

– Људи којима се из основа променио живот доласком новог система, односно преласком на нови посао, у стране фирме, банке, хипермаркете... Уведен је нови начин пословања, ново радно време. Некада су људи радили од седам до 15 часова, сада раде од девет до 17.  То потпуно мења живот. Ручак око којег се окупљала породица утопио се у новом радном времену. Жене су пословним кодексима извучене из своје одеће и обучене у панталоне, кошуље и сакое. У многим хипермаркетима који раде 24 сата ноћне смене раде искључиво жене. Приватни живот нестаје пред захтевима корпорација. И ту настају драме – у судару личног и пословног, а посао тражи све више и више – каже наш саговорник.

Борис Лијешевић додаје да је човек разапет између приватног живота и посла, то више не може да помири, већ мора да се определи за један или други живот.

– Жена скоро да нема шансу да добије стални посао ако има између 20 и 30 година и још није рађала. И то више није ни прећутно правило. Осећао сам да постоји својеврстан драмски материјал у свакодневици људи које срећемо иза шалтера, пултова, иза тих површних љубазности... Овај наш рад и ова представа ће бити својеврстан споменик тим људима, којима нигде другде и не може бити подигнут, него у позоришту – објашњава редитељ.

Борис Лијешевић иза себе има десетак позоришних режија. Дипломирао је на Одсеку за интермедијалну режију у класи проф. Боре Драшковића на Академији уметности у Новом Саду, где од 2004. године ради као асистент. Лијешевић је апсолвирао и на Филозофском факултету у Новом Саду, Група за српску књижевност и језик. Уз себе увек има књигу „Отворена врата” Питера Брука, а у раду на представи „Чекаоница” често се сети приповетке „Енциклопедија мртвих” Данила Киша.

Б. Требјешанин