БЕЗ БУРАЗЕРА У КУЛТУРИ

Тек што је кренула примена једног, стижу и други закони. Само што није почела примена новог закона о култури, у марту 2010. године, а пре извесног времена, дошло је до неочекиваних промена на челу значајних позоришних институција. После оставке Ивана Лалића на место директора Стеријиног позорја, оставку на место управника Српског народног позоришта у Новом Саду дао је и Миливоје Млађеновић. На његово место за вршиоца дужности управника постављен је Александар Милосављевић, директор Драме СНП-а. А затим, непуних десет дана по оставци Лалића постављен је Млађеновић на место директора Стеријиног позорја. Нешто раније и Народно позориште у Београду добило је новог управника Божидара–Бобу Ђуровића, по јавном позиву, не по конкурсу, како предвиђа нови закон. То су све неспорни ауторитети. Међутим.

Са говорнице недавно одржаног ,,Парламента културе” на Коларчевом народном универзитету, у организацији Културно просветне заједнице Београда, професори, редитељи, драмски писци и критичари изнели су своје опаске о позоришту у транзицији. У једном од закључака ове својеврсне парламентарне расправе, апелује се на све позоришне људе да се што активније укључе у избор чланова Националног савета за културу. Јер колико ће тај савет бити ,,бог и батина” тек ће се видети. Зато и није свеједно ко ће седети у њему. Он ће одлучивати о широком спектру питања, о националној стратегији развоја културе, о томе ко ће бити на државној каси, односно шта је од националног интереса, и много чемујош. Сви који изгубе тај статус ,,националног” прећи ће у надлежност локалне самоуправе. Да ли ће, на пример, град Београд финансирати баш све своје садашње театре, или тек један или два, а остале приватизовати, остаје да се види. Који фестивали и манифестације остају а које ће се угасити, затим какву заштиту културних добара би требало спровести и толико тога још...

Актуелни министар културе Небојша Брадић јасно је ставио до знања да министарство није ,,банка за удовољавање жеља’’. Ипак, и даље уметници преко својих слабашних синдиката не одустају од својих захтева, који се најчешће своде на исплате зарада и хонорара.

Међутим, други су схватили да сунужна системска решења. Тако су Панчевци, први у Србији , кренули у сусрет новом закону о култури и сачинили стратегију развоја културе за период од пет година, до 2015. Рад на овом документу трајао је од октобра прошле године , било је и оставки, борбе против страначких уплива у култури... У анкети коју су спровели, каже се да vox populi тражи пре свега фестивале, као и неговање традиције и очување културне баштине. Ова стратегија за петогодишњи развој културе у Панчеву, јављају, има чак више од 200 мера које би требало применити.

Сада већ постаје извесно да је одзвонило систему ,,како ћемо, лако ћемо”, буразерским и страначким утицајима. Што и не значи да ће та особина тако лако отићи у ропотарницу историје. Јер уз јасну стратегију развоја у култури, чврсте програме и планове, следе и радикални резови у сагледавању потреба за бројем запослених у администрацији и ансамблима.

Управни одбори имаће веће ингеренције, управници и директори ће се бирати искључиво путем конкурса, а о позоришном репертоару одлучујућу улогу имаће програмски савети. Пратећи, неколико деценија, збивања у овој области културе, неизбежан је утисак да све то, додуше, помало мирише на стара социјалистичка времена!

,,Не треба мењати оно што је било добро”, сматра Живорад Ајдачић, редитељ и члан Управног одбора Народног позоришта у Београду, генерални секретар Културно просветне заједнице Београда, и додаје да новим законом више ником није ништа загарантовано, па је могуће да ће и нека постављења бити доведена у питање. Јер закон је закон, а он налаже другачија правила игре, каже Ајдачић.

Да ли ће то бити и крај брзопотезних кадровских рокада с рингишпила једне исте гарнитуре, бар када је о позоришту реч, остаје да се сачека до марта.

Новинар