Кога ће подржати Коштуница?

Након одржаног првoг круга председничких избора део јавности дели уверење да је непозната, која може значајно да одреди редослед кандидата у другом кругу подршка Војислава Коштунице. Под којим условима Коштуница може да подржи једног или другог кандидата, однoсно да ли му се уопште исплати да неком да подршку?

Подршка Тадићу зависи од тога да ли ће коалиција са Демократском странком Коштуници бити потребна у 2008. години. Ако одлучи да му је потребна, било би ирационално да Коштуница не пружи подршку Тадићу. Ирационални поступци у политици (као и у животу) нису немогући, али чини се да у овом тренутку нема пуно разлога за Коштуничину емоционалну реакцију (за разлику, рецимо, од пре месец дана када су расписани избори). Дакле, рационална рачуница би довела до закључка да би Коштуница требало да подржи Тадића, јер му овај треба да се доврши посао одбране Косова којим се бави од 2004. године. Тадић се у том послу показао више него кооперативан и спреман да Коштуници препусти лидерство.

Међутим, ако је одбрана Косова (шта год се под тим подразумевало) приоритет на листи Војислава Коштунице, онда се чини да Томислав Николић не мора нужно да буде ништа лошији савезник. Николић као и Тадић (тј. као и сви политичари који се залажу за опстанак Косова у Србији) сматра да оно мора да остане у Србији. Претпоставимо да Николић прихвати било које конкретне кораке које му предложи Коштуница, а тичу се државне стратегије након проглашења независности Косова које би ускоро могло да уследи. Чини се да би тада Коштуница морао да буде индиферентан у подржавању Тадића и Николића. Једина препрека која би се онда нашла пред Коштуницом да подржи Николића јесте оно што економисти зову трансакциони трошкови. Ако желите да купите новине лакше вам је да скокнете до киоска испред зграде него до киоска у суседном насељу. У суседно насеље идете једино ако на киоску испред зграде нема новина које читате. Зашто би неко сада мењао председника и реформисао владу да би добио партнера који се неће понашати другачије од онога кога већ има?

Ситуација се мало усложњава уколико се Коштуница запита какав му је председник потребан што се тиче другог питања на његовој листи приоритета – односа са Европском унијом. Ту се чини да трансакциони трошкови нису једини који би представљали разлику у избору између подршке Тадићу или Николићу, јер ту се кандидати доста разликују: док је Тадић за улазак у Европску унију, Николића та тема не интересује. Уколико је, дакле, на Коштуничиној листи приоритета и даље идеја о европским интеграцијама, он ће подржати Бориса Тадића; уколико није, подржаће Николића. Једно од питања на које ће Коштуница морати сам себи да одговори у наредним данима јесте и то да ли је и даље заинтересован за европске интеграције или није. Чини се да ће то питање више него било које друго утицати на Коштуничину одлуку којег кандидата да подржи.

Сада долазимо до чвора дилеме − контекста у коме се одигравају избори. Подршка коју Коштуница мора да да није подршка која се одвија у нормалним околностима, већ контекст једне референдумске атмосфере у којој ће грађани морати да одлуче између два симбола: периода пре 2000. године и периода након њега. У нормалним околностима Коштуница не би морао да подржи никога. Али то би било изводљиво једино уколико би одсуство подршке довело до тога да на изборима не победи нико. То, међутим, није могуће. Ако Коштуница не пружи подршку ни једном од кандидата, оба кандидата − и онај који победи и онај који изгуби − замериће му на томе, што ће Коштуничину већ слабу позицију (због тога што на овим изборима није имао свог кандидата) додатно ослабити. Ако победи Николић без подршке, он неће пристати на кохабитацију као Тадић 2004. године; ако победи Тадић без подршке, односи у коалицији ће морати да се промене. Сасвим је могуће и то да оба кандидата почну да траже нове изборе: у околностима у којима обојица буду освојила по око два милиона гласова, њихове странке ће бити склоне да поверују да би тај резултат можда могао да се претвори у политичку снагу на парламентарним изборима. Трећег фебруара ће у Србији бити само две стране, тј. само две странке − СРС и ДС. Ако Коштуница не жели убрзо после председничких и парламентарне изборе са две јаке странке и слабим позицијама за било кога ко стоји између те две странке, он ће подржати једног од кандидата.

Доцент на Факултету политичких наука у Београду