Прање истине

Када је потписник ових редова био млад новинар, пре три деценије и кусур, ондашњи уредници Танјуга учили су га новинарству, истраживачком, како се то данас зове, упутствима да иза сваке економске чињенице мора постојати неки интерес. Више или мање видљив (транспарентан). Свеједно. Што скривенији, то је изазов већи. Јер, ништа се не дешава без интереса. И код људи, партија, држава... Ако га откријете, све ће бити јасно.

Доцније, то почетно новинарско упутство, проширивано је новим искуствима, да би се стигло до готово полицијске процедуре – ако хоћеш да дођеш до нечијег интереса, прати токове новца.

Све државе, ону из „златног” самоуправног доба, па и ову садашњу, није требало учити животу и послу, као младог новинара, а још мање праћењу робноновчаних токова. Али, дух из боце је, опет из интереса, пуштен пре неколико деценија одлуком државе да се у полагању девизне штедње не мора доказивати порекло валуте. Како онда – тако данас. Стави стране паре у банку, свеједно како си дошао до њих и – не бери бригу. Нико те неће питати одакле ти. Прање пара? Не. Већ истина о томе како се до њих дошло.

Тако је почело, а данас, после бурних и муљевитих година транзиције и приватизације, је време да се имућни људи, „бизнисмени”, власници великог броја компанија, не питају одакле им први милион. Зар је битно како се ко снашао у доба првобитне акумулације капитала? Па, нигде у законима не пише да је приватизација моралан, већ нужан, економски чин. Што се пре, без гађења, прогута та ружна жаба, транзиција ће бити краћа и успешнија. Да ли?

И наравно, пошто прво нико никога није питао одакле му паре на штедњи, а само у конвертовању марака у евре првих месеци 2002. милијарде су се „преобукле”, кренуло се по истом обрасцу у приватизацију друштвене својине. И опет нико никога није питао одакле му паре за куповину фабрика, извора воде, рудника, банака...

Е, када је тај посао поодмакао, држава се сетила, по угледу на најбоља искуства Европе, да оснује Комисију за спречавање прања новца. Комисија постоји. Ради. О раду, да би оправдала постојање и буџет, извештава надлежне. Њен је рад,због природе посла, далеко од очију јавности, али резултати не би требало да буду тајна. Ипак, у последњим догађајима, с блокадама пруга, путева, обесправљених радника, ни та ни остале комисије не огласише се ко стоји иза тих фирми, чији се економски мутљаг излио у јавност на ужас политичких првака. Међу њима су, неретко, и они који су испрали не само новац, већ и сопствене биографије донацијама партијама или директним учешћем у њиховим главним одборима. Дупло везано.

Све остало, колико сутра, биће економска историја, у којој ће сјај нових марки и имена засенити оно што се дешавало. Па и прање пара. О моралу, греху и сличном, ионако причајуаутсајдери и губитници транзиције.