Илузије са филмског платна

Израз „филмски пољубац” се односи на ситуацију када се двоје љубе као на филму, када опонашају оно што су видели на филмском платну. И управо је зато филмски пољубац важан појам јер је он видљиви доказ за оно што генерацијама чинимо: упијамо узоре и моделе са филмског платна, а затим их опонашамо у свакодневном животу. Поготово када је у питању љубав жене и мушкарца.

И зато се можемо запитати како су масовни визуелни медији утицали на наше представе о љубави. Како се све то одразило на наше колективно несвесно? Каква је последица у нашем свакодневном животу? Иако одговори на ова питања заслужују веома темељна истраживања, неке контуре тих одговора се могу наслутити.

Губећи се у илузији коју прави филм, поистовећујући се са одређеним ликом или глумцем, створили смо идеализоване представе о томе шта јесте љубав, како ми треба да се понашамо, а како други. Многи од нас су покушали или покушавају да властити живот уклопе у омиљене сценарије. Али само реткима је успело да им живот личи на неки филмски сценарио са срећним крајем. Иако су многи „прерасли” ове сценарије и почели да уживају у животу онаквом какав јесте, велики је број оних који су и даље под утицајем филмских слика љубави. Они су, некада несвесно, несрећни што су у свом животу „промашили” велику срећну љубав која им је на неки начин била обећана са великог платна или ТВ екрана. Уместо да прихвате себе и људе око себе, они трпе због разлике која постоји између очекиваног љубавног сценарија и тога како у стварности живе.

Један од начина да се препозна ова тиха љубавна осујећеност јесте једна врста зависности од серија и програма у којима је главна тема љубав. Постоје људи, жене и мушкарци, који сваког дана проводе велики број сати пред малим екранима пратећи „шпанске” серије. Гледајући их, они осећају да се у том „делу света” ствари догађају управо онако како би и требало да се догађају.

Док је романтична љубав често трагична, у филмској љубави је обавезан срећни крај, хепиенд. Филм јесте уметност, али је и роба која треба да се прода. А публика не воли када из биоскопа излази разочарана. И зато је Холивуд створио велики број љубавних филмова са срећним крајем, неку врсту савремених бајки у којима су они „срећно живели до краја живота”. И када је седамдесетих година дошло до засићења овим филмовима, продукцију је преузела телевизија која је тада била у експанзији. Скоро стотину година се наше колективно несвесно пуни представом срећне љубави као смисла живота. И зато је добро подсетити да су љубав и срећа две одвојене емоције.

www.milivojevic.com