Стаљин поново међу Московљанима

Од нашег дописника из Москве

Толико Стаљинових слика – великих, малих, свечаних, из свакодневног живота… на једном месту, ретко је ко од наших савременика видео. Ако се томе додају Молотов, Ворошилов, Орџоникидзе, па плакати „Откривање непријатеља у фабрици”, или „Политичко предавање на војном броду”,онда је слика соцреализма комплетна.

Изложба у Музеју савремене уметности у Москви под називом „Соцреализам: инвентаризација архива” која сама по себи представља значајан догађај у културном животу Москве, додатну пажњу привлачи још и због чињенице да је отворена пред сам 130. рођендан Јосифа Висарионовича чије место у историји Русије још увек није дефинитивно одређено ичије свако помињање до дана данашњег изазива бурну дискусију.Ипак, изложба није посвећена „вођи народа“, већ педесетогодишњици музеја.

Колекција је припремљена за величанствену изложбу „Индустрија социјализма“, одржану 1939. године. Огромна количина слика, графика и скулптура које славе социјалистички рад, припремана специјално за ту прилику, завршила је у фонду Дирекције уметничких изложби и програма формираном 1940. године, да би, кад је 1951. направљен Специјални архив уметничких дела у Загорску (данас Сергијев Посад) тамо пребачено око 150 експоната. Године 1958. њима се додају портрети већ умрлих или палих у немилост совјетских лидера, међу којима је највише Стаљинових, што је било равно сахрани – експонати се нису нигде појављивали све до 2003. године. Уметнички савети музеја углавном су се бојали да их не оптуже за реанимацију стаљинизма, што заправо показује колико је био идеологизован став власти према уметности чак и у време Хрушчова које у Русији називају временом „отопљавања“ или Брежњева (окарактерисано као „стагнација“). Било је потребно да експонате „сумњивог порекла“ затраже странци за које су они представљали само егзотику, да би били извучени из депоа. Тако је најпре у Франкфурту одржана изложба „Комунизам: фабрика маште“(2003), па у Лијежу – „Совјетски идеализам“ (2005), да би тек 2008. и Москва могла да види „Црвеноармејски студио“ и „Борбу за заставу“. А можда су, тврде неки историчари уметности данас, осим страха да се покаже да је и у Стаљиново време могла постојати права уметност, уметничким саветима седамдесетих неке слике изгледале „сувише авангардно“ и необично, па је најсигурније било сакрити их што дубље у депое.

У сваком случају, данас се може видети како је под утицајем идеологије формиран помпезни стил социјализма и оценити идеализам првих деценија совјетске, Стаљинове епохе.

Најзанимљивије су слике вожда, „оца народа“ које су доспеле у музеј након Стаљинове смрти и развенчавања култа личности. То су монументални портрети које су сликали званични сликари епохе – Герасимов, Сварог, Јефанов с циљем да прославе лик и дело лидера једне шестине планете, да поново створе митологизовану историју земље и легенду о највишој власти оваплоћеној у једном човеку. „Отац народа“ биоје главни наручилац и главни јунак уметности тридесетих и четрдесетих година. На сликама га видимо у Октобарској револуцији, у земуници док слуша извештај обавештајца, како говори здравицу у част великог руског народа, како са члановима политбироа контролише војне маневре, командује морнарима на крстарици, разговара са Лењином...

(/slika2)Ослањајући се на искуство уметностиу свету, совјетски сликари су понављајући га хипертрофирано, створили митологизоване формуле које су користили не само кад сликају Стаљина него и портрете његових сарадника Молотова, Ворошилова и других. Данас се то може оцењивати на разне начине, али сви признају да је циљ био постигнут – деловање на психологију потенцијалног гледаоца портрета.

„Инвентаризација“ архива показује да се соцреализам није појавио одједном, да су се авангардисти, традиционалисти и „уметници револуционарне Русије“ међусобно борили за ексклузивно право да изражавају политику партије. Лоша слика престајала је да бива лоша ако се на њој види тачна идеолошка позиција аутора. И обрнуто – талентовани сликар је губио битку за подршку власти ако није умео да учествује у њеним идејама. Верује се да је соцреализам умро управо зато што је био смишљен као подршка власти. Која је, уосталом, такође „умрла“.

Изложба је изазвала бројна реаговања која би се могла свести на једно – могао се јубилеј музеја прославити и без оваквих провокација. Ипак, данас у Русији нико не сматра да тај део историје који се и даље различито оцењује, седамдесет година совјетске власти, треба сакрити. Између одлуке да се на све заборави и потребе да се све изучи и реално оцени, превлађује, углавном, ово друго. „Глупо је”, рекао је ових дана неко, „закључивати о Стаљиновој епохи само на основу овог опуса, али је је још глупље чинити то без њега. Пред гледаоцима је квинтесенција званичне културе: злослутан и истовремено скоро наиван спектакл где нико није могао да остане само гледалац, већ је морао да учествује.“ Хтели ми то или не, соцреализам је најизразитија појава у уметности 20. века и не може се избрисати из светске историје уметности.

„Занимљиво је схватити како се рађала Стаљинова епоха у уметности“, кажу организатори изложбе. Сваку слику прати коментар из кога не проистиче апологија тоталитарног режима, већ управо супротно. „Над Русијом лебди дух неостаљинизма“, тврде други, питајући се коме је сад потребно да показује портрете вође, сцене народне радости и епизоде радних победа...

Одговора на то нема и неће га бити све док Русија не постане богата земља богатог народа, а не као што се данас често оцењује – богата земља сиромашног народа. Данас се неки, разочарани проблемима транзиције, с носталгијом сећају Стаљинових времена и успеха који су тада постизани – индустријализација, космос, победа у рату... Једнакост у сиромаштву чини им се далеко прихватљивија него сурова подела на веома богате и сиромашне, па није ретко веровање да се само „чврстом руком” може владати Русијом.Тек кад се докаже да се без терора, убистава и силе може створити богато друштво, биће јасно да, да би се добро живело, није потребно да на челу државе буде Стаљин.

Како ће се ко односити према стаљинизму, има право сам да одлучи, али шта да се ради са соцреалистичком уметношћу, на неки начин је решено овом изложбом. Идејна збрка требало би да остане изван музеја, ако је то икако могуће, први пут у историји те уметности, која и није стварана да буде изван, већ део идеологије које данас нема. Занимљиво је још рећи и да је највећи број аутора експоната страдао у стаљинистичким чисткама. Обожавање и величање власти и њеног пута у светлу будућност није им донело ништа, чак ни „банално“ право на живот.