Staljin ponovo među Moskovljanima

Od našeg dopisnika iz Moskve

Toliko Staljinovih slika – velikih, malih, svečanih, iz svakodnevnog života… na jednom mestu, retko je ko od naših savremenika video. Ako se tome dodaju Molotov, Vorošilov, Ordžonikidze, pa plakati „Otkrivanje neprijatelja u fabrici”, ili „Političko predavanje na vojnom brodu”,onda je slika socrealizma kompletna.

Izložba u Muzeju savremene umetnosti u Moskvi pod nazivom „Socrealizam: inventarizacija arhiva” koja sama po sebi predstavlja značajan događaj u kulturnom životu Moskve, dodatnu pažnju privlači još i zbog činjenice da je otvorena pred sam 130. rođendan Josifa Visarionoviča čije mesto u istoriji Rusije još uvek nije definitivno određeno ičije svako pominjanje do dana današnjeg izaziva burnu diskusiju.Ipak, izložba nije posvećena „vođi naroda“, već pedesetogodišnjici muzeja.

Kolekcija je pripremljena za veličanstvenu izložbu „Industrija socijalizma“, održanu 1939. godine. Ogromna količina slika, grafika i skulptura koje slave socijalistički rad, pripremana specijalno za tu priliku, završila je u fondu Direkcije umetničkih izložbi i programa formiranom 1940. godine, da bi, kad je 1951. napravljen Specijalni arhiv umetničkih dela u Zagorsku (danas Sergijev Posad) tamo prebačeno oko 150 eksponata. Godine 1958. njima se dodaju portreti već umrlih ili palih u nemilost sovjetskih lidera, među kojima je najviše Staljinovih, što je bilo ravno sahrani – eksponati se nisu nigde pojavljivali sve do 2003. godine. Umetnički saveti muzeja uglavnom su se bojali da ih ne optuže za reanimaciju staljinizma, što zapravo pokazuje koliko je bio ideologizovan stav vlasti prema umetnosti čak i u vreme Hruščova koje u Rusiji nazivaju vremenom „otopljavanja“ ili Brežnjeva (okarakterisano kao „stagnacija“). Bilo je potrebno da eksponate „sumnjivog porekla“ zatraže stranci za koje su oni predstavljali samo egzotiku, da bi bili izvučeni iz depoa. Tako je najpre u Frankfurtu održana izložba „Komunizam: fabrika mašte“(2003), pa u Liježu – „Sovjetski idealizam“ (2005), da bi tek 2008. i Moskva mogla da vidi „Crvenoarmejski studio“ i „Borbu za zastavu“. A možda su, tvrde neki istoričari umetnosti danas, osim straha da se pokaže da je i u Staljinovo vreme mogla postojati prava umetnost, umetničkim savetima sedamdesetih neke slike izgledale „suviše avangardno“ i neobično, pa je najsigurnije bilo sakriti ih što dublje u depoe.

U svakom slučaju, danas se može videti kako je pod uticajem ideologije formiran pompezni stil socijalizma i oceniti idealizam prvih decenija sovjetske, Staljinove epohe.

Najzanimljivije su slike vožda, „oca naroda“ koje su dospele u muzej nakon Staljinove smrti i razvenčavanja kulta ličnosti. To su monumentalni portreti koje su slikali zvanični slikari epohe – Gerasimov, Svarog, Jefanov s ciljem da proslave lik i delo lidera jedne šestine planete, da ponovo stvore mitologizovanu istoriju zemlje i legendu o najvišoj vlasti ovaploćenoj u jednom čoveku. „Otac naroda“ bioje glavni naručilac i glavni junak umetnosti tridesetih i četrdesetih godina. Na slikama ga vidimo u Oktobarskoj revoluciji, u zemunici dok sluša izveštaj obaveštajca, kako govori zdravicu u čast velikog ruskog naroda, kako sa članovima politbiroa kontroliše vojne manevre, komanduje mornarima na krstarici, razgovara sa Lenjinom...

(/slika2)Oslanjajući se na iskustvo umetnostiu svetu, sovjetski slikari su ponavljajući ga hipertrofirano, stvorili mitologizovane formule koje su koristili ne samo kad slikaju Staljina nego i portrete njegovih saradnika Molotova, Vorošilova i drugih. Danas se to može ocenjivati na razne načine, ali svi priznaju da je cilj bio postignut – delovanje na psihologiju potencijalnog gledaoca portreta.

„Inventarizacija“ arhiva pokazuje da se socrealizam nije pojavio odjednom, da su se avangardisti, tradicionalisti i „umetnici revolucionarne Rusije“ međusobno borili za ekskluzivno pravo da izražavaju politiku partije. Loša slika prestajala je da biva loša ako se na njoj vidi tačna ideološka pozicija autora. I obrnuto – talentovani slikar je gubio bitku za podršku vlasti ako nije umeo da učestvuje u njenim idejama. Veruje se da je socrealizam umro upravo zato što je bio smišljen kao podrška vlasti. Koja je, uostalom, takođe „umrla“.

Izložba je izazvala brojna reagovanja koja bi se mogla svesti na jedno – mogao se jubilej muzeja proslaviti i bez ovakvih provokacija. Ipak, danas u Rusiji niko ne smatra da taj deo istorije koji se i dalje različito ocenjuje, sedamdeset godina sovjetske vlasti, treba sakriti. Između odluke da se na sve zaboravi i potrebe da se sve izuči i realno oceni, prevlađuje, uglavnom, ovo drugo. „Glupo je”, rekao je ovih dana neko, „zaključivati o Staljinovoj epohi samo na osnovu ovog opusa, ali je je još gluplje činiti to bez njega. Pred gledaocima je kvintesencija zvanične kulture: zloslutan i istovremeno skoro naivan spektakl gde niko nije mogao da ostane samo gledalac, već je morao da učestvuje.“ Hteli mi to ili ne, socrealizam je najizrazitija pojava u umetnosti 20. veka i ne može se izbrisati iz svetske istorije umetnosti.

„Zanimljivo je shvatiti kako se rađala Staljinova epoha u umetnosti“, kažu organizatori izložbe. Svaku sliku prati komentar iz koga ne proističe apologija totalitarnog režima, već upravo suprotno. „Nad Rusijom lebdi duh neostaljinizma“, tvrde drugi, pitajući se kome je sad potrebno da pokazuje portrete vođe, scene narodne radosti i epizode radnih pobeda...

Odgovora na to nema i neće ga biti sve dok Rusija ne postane bogata zemlja bogatog naroda, a ne kao što se danas često ocenjuje – bogata zemlja siromašnog naroda. Danas se neki, razočarani problemima tranzicije, s nostalgijom sećaju Staljinovih vremena i uspeha koji su tada postizani – industrijalizacija, kosmos, pobeda u ratu... Jednakost u siromaštvu čini im se daleko prihvatljivija nego surova podela na veoma bogate i siromašne, pa nije retko verovanje da se samo „čvrstom rukom” može vladati Rusijom.Tek kad se dokaže da se bez terora, ubistava i sile može stvoriti bogato društvo, biće jasno da, da bi se dobro živelo, nije potrebno da na čelu države bude Staljin.

Kako će se ko odnositi prema staljinizmu, ima pravo sam da odluči, ali šta da se radi sa socrealističkom umetnošću, na neki način je rešeno ovom izložbom. Idejna zbrka trebalo bi da ostane izvan muzeja, ako je to ikako moguće, prvi put u istoriji te umetnosti, koja i nije stvarana da bude izvan, već deo ideologije koje danas nema. Zanimljivo je još reći i da je najveći broj autora eksponata stradao u staljinističkim čistkama. Obožavanje i veličanje vlasti i njenog puta u svetlu budućnost nije im donelo ništa, čak ni „banalno“ pravo na život.