Стакленици од речи

Протекла година српске поезије упућује на то да је „поезија маргине” или „поезија неприлагођености” – она која, само условно, није магистрална – постала релевантна у ширем оквирусавременог српског песничког канона. Објављене збирке песама Љубомира Симовића Планета Дунав (Стубови културе), Матије Бећковића Пут којег нема (СКЗ), Радмиле Лазић Магнолија нам цвета итд (Матична библиотека „Светозар Марковић”), Милована Данојлића Црно испод ноктију (Плато), Слободана Зубановића Сонети са села (Завод за уџбенике), Братислава Р. Милановића Писма из прастаре будућности (Завод за уџбенике) и Живорада Недељковића Овај свет (Архипелаг), свакако су вредне критичких текстова, али овог пута текст ће бити упућен насловима који констатују једно ново осећање савремености у српској поезији, присутно последњих десетак година.

Звонко Карановић је ову годину обележио двојако; довршио је своју прозну трилогију Дневник дезертера и додатно обрадовао књигом сабраних песама Box set (Лом). Неко би рекао да је прерано за сабирање песама, што не значи да таквих сабирања неће бити још, али у случају Звонка Карановића то је био пун погодак јер показује праве домете његове поезије. Песме које су наслоњене на традицију битничке поезије и поетику поп-културе, нишке атмосфере загледане у недостижну њујоршку; песме доследне редукције израза, упечатљивих и флуидних интимних слика, заоденуте ореолом бунтовништва и отвореном антиратном доследношћу, сврставају Звонка Карановића у песнике који су, без патетике и испразне многоглагољивости, допринели да се спутавани глас једне читаве генерације, бар у поезији, не може надгласати. „Јер ја ћу уместо вас да подижем стакленике од речи / ја ћу уместо вас да заокружим ДА / за будућност / коју смо оставили да чека на слепом колосеку”, каже Карановић у, без сумње, сада већ, култној и антологијској песми-поеми „Велики умор” (Тамна магистрала, 2001). Засигурно, Карановићев корпус песама заслужује једну адекватнију и подробнију анализу.

Појава која у српској поезији, сасвим неоправдано, и даље стоји по страни, као знак поред пута, јесте Миодраг Раичевић. Критичарски обичај који налаже да се Раичевићева поезија везује за смехотворно винаверовско упориште, мора променити устаљени ред вожње након његове нове збирке песама Длан и лопата (Културни центар Нови Сад). Раичевић се у овој књизи, сасвим сигурно, креће у једном тону који је све само не смехотресан, напротив. Песме експлицитног социјалног ангажмана подељене у два блока, на циганске и црначке, урамљују једну прилично сиву слику свакодневице у којој се, кроз лелујаве звуке блуза и труба, оглашава песникова суптилна и, до сада, од критике непримећена меланхолија лишена сваке позе и патетике. Унутрашњи beatи пулс његових поражених и понижених јунака су у дослуху са интимом, обојеним пригушеним хумором, а без наметљивости и сувишности метафорике (на пример, „Round midnight again” или „First time again blues”). Сугестивне фотографије Душана Митића Цара, које иду напоредо са песмама, откривају цигански и црначки свет који живи на ивици егзистенције. Наравно, Раичевић не одступа од своје препознатљиве наративне структуре песме која се обично завршава благом иронијском досетком, као ни од већ опробане игре родних идентитета. У суми, Длан и лопата је достигнуће које још једном апострофира самосвојан и инвентиван рукопис овог песника и писца, тако ретког у новијој српској књижевности (сетимо се само Свирања Малапартеу или Речника афродизијака).

Антологија Радмиле Лазић Звезде су лепе, али немам кад да их гледам (Антологија српске урбане поезије) у издању Самиздата Б92 даје ми за право да констатујем да су најбоље и најутицајније антологије у српској поезији оне које приреде сами песници. Од Павловићеве Антологије, Пантићевог и Павковићевог Шума Вавилона, на коју се ова антологија у одређеној мери и наслања, до Божовићеве Антологије новије српске поезије. Лазићева напомиње да „ова антологија хоће да представи средишњи део српске песничке праксе”, тачније, поезију „наративне лирике, чија је традиција модернизам и постмодернизам”. У томе је Лазићева несумњиво успела; заступљени песници и песникиње (њих петнаест, рођених шездесетих и седамдесетих година), својим песничким језиком маркирали су један нови дух српске поезије на фону урбаног и савременог, лирског и наративног, ангажованог и маргиналног, мултимедијалног и супкултурног; од Милоша Комадине, једног од најутицајнијих песника нове лирске урбаности, Живанчевићеве и Вукићевићеве, преко Марије Кнежевић и Звонка Карановића, Ђедовића и Ваљаревића, Ненада Милошевића и Хорвата, Војновићеве и Жижовићеве, до Ане Ристовић, Милене Марковић и Драгане Младеновић, три песникиње чија је поезија најближа сензибилитету овог критичара. На крају, антологије и постоје да би срушиле или успоставиле неки нови поредак, а концепт жанровско одређене антологије, као што је ова, може представљати упутство и за будуће приређиваче.

На трагу своје претходне збирке Црна кашика (2007) Милена Марковић се у свом новом остварењу Птичје око на тараби (Лом) определила за интимистичко разигравање и разбрајање, њој својствених, „породичних” тема доминантног минималистичког израза које, покаткад, добијају и духовит призвук („баба помагај”). Песме ослобођене претензија, обичних, али живописних слика, Марковићеву несумњиво повезују са својом генерацијом а њена специфична синергија личне фрустрације са колективном траумом послератне Србије, која је „лоше место” и где се стално чека да почне живот, доноси једну од најпотреснијих песама новије српске поезије („Мали”). Изгубљено детињство, сивило транзиције, неприхватање старења, одлазак у емиграцију, конфигурисање филмских тема на поетски начин (на пример, филм Сутра ујутру за који је писала сценарио призива упоредну анализу), само су неки од мотива који описују поезију „нове приватности” Милене Марковић.

Упућивање на млађу или младу српску поезију сматрам веома значајним, јер утврђује витализам и широко поље надолазеће генерације; за ову прилику, споменућу нека од имена. Петар Матовић, Никола Живановић, Маја Солар, Дејан Матић, Јасмина Топић, Дејан Чанчаревић, Милосав Гудовић, дакако, наговештавају занимљиве опусе. Са више или мање успеха.

Издвајам два аутора. Друга збирка песама Петра Матовића Кофери Џима Џармуша (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”) доноси аутентичан и брижљив рукопис са намером обухватања лирског и технолошког, старинског и урбаног, убедљивих слика, са садржајима онеобиченог свакодневног искуства. Приметан је Матовићев хируршки прецизан израз и потреба да се свим бићем урони у поезију, што овог песника промовише у сасвим особеног и модерног лиричара чије песме могу послужити као парафраза „неподношљиве лакоће постојања”.

Након десетогодишње паузе, Никола Живановић објављује Астапово (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”) исписујући непосредну и комуникативну поезију којој су посвећеност („... / мојим писањем управља / Једино дисциплина – три сата у радном кабинету”) осавремењивање рима, мистификација и опсесија градом, наслањање на хелдерлиновску традицију, сукоб са одрастањем и неприлагођеношћу средини, главне поетичке врлине овог талентованог аутора.

Овом малом бревијару овогодишње песничке продукције додајем и два превода, са пољског и мађарског. Најпознатија пољска песникиња Ева Липска је као овогодишња добитница „Златног кључа Смедерева” добила избор (двојезичан) из њене поезије Пажња: степеник, у преводу Бисерке Рајчић. За разлику од већине песника Новог таласа и њене генерације чији се песнички израз формулисао кроз „идеолошко” и „публицистичко”, Липска се окренула апсолутном „поетском”. Конзистентна нарација у грађењу песме и огољеност форме, ако смем да приметим, нису увек на висини једног „живог класика”, али оно што би свакако требало истаћи јесте доследност надреалистичких асоцијација које и чине најбољи део њене поезије.

Дуго очекивани превод, једног од најважнијих мађарских и источноевропских песника, Ота Фењвешија Америчке импровизације (Архипелаг) у преводу Арпада Вицка, заокупља својим крајњим аскетизмом израза, антипоетском и огољеном формом. Песме настале на пропутовању северноамеричким тлом умрежене у кошмарну визију тржишног хаоса где је „читав свет импровизација”; хиљадама километара далека, слика поратног Сарајева, над којим се „надвила болесна вештица” у којој је „све само тоник и џин” и „Holiday Inn”, представља уверљив опис лакираног и виртуелног мултиетничког раја за почетнике.

Још нешто. Није упутно поредити овај текст са уобичајеним годишњим топ-листама, а за све лоше процене и евентуална претеривања аутор преузима одговорност.