Кијев гледа у Москву

Каква је, и каква ће бити, улога Русије у предстојећим председничким изборима у Украјини? Ово питање мучи не само домаће аналитичаре, него и посматраче изван две бивше братске совјетске републике. Није мала ствар: реч је о политичкој одлуци житеља једне од највећих европских држава, моћне војне силе и, потенцијално, јаког чиниоца општеевропске безбедности. Тако гледано, пред излазак Украјинаца на биралишта, 17. јануара, ништа не би требало препустити случају.

Једно је неспорно: украјински избори за Русију нити су, нити могу да буду од маргиналне важности. Како због историјских околности које везују две државе, тако и због тренутног распореда моћи у свету, а посебно на Старом континенту. Спољнополитички приоритети, још увек актуелног председника, Виктора Јушченка – улазак у Европску унију и НАТО – изазвали су, током пет година његове владавине, многе недоумице међу земљацима. Један од важних фактора у тим недоумицама свакако је и настојање Јушченка да пут у Европу трасира рушењем мостова ка Русији. Али ни Москва није седела скрштених руку. Одлучно противљење чланству Украјине у НАТО, конкретно поткрепљено „грузијском лекцијом” (рат на Кавказу у августу 2008), отворено је истакло геостратешки интерес бивше совјетске матице и њен интерес за дешавања у дворишту првог комшије.

У Украјини су, дакле, свесни „руског фактора“ у предстојећим догађајима. Нико не негира да је реч о својеврсном притиску. Ипак, сви се слажу да ће Москва, за разлику од избора 2004. (као расплета „наранџасте револуције“), овај пут морати да игра суптилније. Подсетимо, пре пет година руски фаворит дефинитивно је био Виктор Јанукович, несуђени наследник одлазећег председника Леонида Кучме. Тадашњи први човек Русије Владимир Путин навраћао је тих дана у Кијев много чешће но што је то уобичајено. Узгред, први је Јануковичу честитао победу која је, свега неколико дана касније, проглашена неважећом.

Истини за вољу, распоред политичких снага у Украјини, као и несумњива потреба већине тамошњих председничких кандидата да се вежу за некога јаког извана, отвара простор за најразличитије утицаје. Уосталом, и сам Јушченко је пре пет година на власт дошао захваљујући финансијској и медијској потпори из САД и ЕУ. Али он је тада носио ореол правог револуционара. Данашњи кандидати не могу да играју на сличне емоције.

Украјинци су се разочарали у „наранџасту револуцију“, схватили су да је западно благостање које су им 2004. тако штедро обећавали Јушченко и Јулија Тимошенко још далеко од дохвата. Схватили су и да у земљи уздрманој лошом политиком и дотученом светском економском кризом, пре свега, треба мислити о садашњости. Поменимо само да је Међународни монетарни фонд одбио ових дана да Украјини одобри кредит од две милијарде долара предвиђен за исплату плата државним службеницима и плаћање руског гаса. Не чуди стога што оба главна председничка кандидата, Виктор Јанукович и Јулија Тимошенко, сада помно прате сигнале из Москве. Наравно, свако на свој начин.

Оно, међутим, са чиме украјински бирачи још увек нису начисто јесте – шта, заиста, могу да очекују од главних председничких претендената. Оба кандидата су спремна на обећања. Питање је, међутим, ко од двоје поменутих може да их оствари, и у ком року. Нису начисто ни с тим да ли им је потребна држава по угледу на Русију која је доказала да може да функционише и у сложеним условима, или ће се приклонити типу демократије који упражњавају мале балтичке земље некадашње чланице Совјетског Савеза које су, стицајем околности, доведене до руба финансијске пропасти. Управо услед изостанка јасне поделе на прозападног и происточног кандидата какви су им нуђени 2004, Украјинци морају да вагају пажљивије.  

Интересантно је да им у том смислу претерано не помажу ни из Москве ни из Брисела. Као да ни тамо још увек нису начисто на коју карту да играју. Час се јављају тврдње да је Русији ближа Тимошенкова која је до сада увек успевала да нађе заједнички језик са руским премијером Владимиром Путином, а час да је прави фаворит „предреволуционарни“ адут Јанукович. Слично, само са своје тачке гледишта, размишљају у Бриселу. Тамо су, наиме, свесни да је Украјина ипак и даље ближа Русији него ЕУ, али да би лако могла да се претвори у стабилан мост сарадње две стране. А њима је такав мост, посебно у сфери енергетике, и те како потребан. Зато су и њихове очи упрте ка Москви.

Због свог израженог антирусизма и антисовјетизма, Виктор Јушченко није могао да рачуна на бираче са истока, из привредно најјачег дела земље. Јанукович и Тимошенкова немају тих проблема. Они су представници крупног капитала који не трпи међе, поготово у сопственој земљи.

Чека се, дакле, сигнал из Москве.