Дао буре крви

Париз – Ника Николић не сматра своје име необичним, иако је живот овог човека из села Кошеви код Крушевца необичан. Ради као технолог у лабораторији ливнице челика у ИМК „14. октобар“, а на прво путовање без виза које је организовано за 50 грађана Србије, он се нашао захваљујући јединственом подвигу – до сада је крв дао 114 пута или како је израчунао – нешто више од 50 литара течности која живот значи.

Док разговарамо у авиону из Берлина за Париз, Ника нам прича да је завршио хемијско -техничку школу и да је његов посао да прати процес добијања челика.

– Производимо делове за грађевинске машине – багере, тракторе... мој посао није тежак али је одговоран, јер не смемо да погрешимо – каже Николић и објашњава да га је на конкурс „Европа за све“, коју је организовао кабинет потпредседника владе Божидара Ђелића, предложило Друштво давалаца крви и „14. октобар“.

– Рођен сам 1951. године, а од 1969. сам добровољни давалац. Први пут сам дао крв још у средњој школи, а наставио у армији. У војсци сам дао два пута крв за месец дана, што се иначе не сме и то сам урадио без знања старешина, али морао сам, нико други се није јавио. И знам да сам некоме спасао живот – каже овај племенит човек и са осмехом додаје да је давао крв у свим бившим републикама, од Словеније до Македоније.

Његова крвна група АБ је најређа на свету, каже да је има само седам одсто људи и додаје да је предрасуда да када једном даш крв онда ти организам стално тражи да то радиш.

– То људи измишљају да би се оправдали што не дају крв. Ја дајем да бих помогао другима, то ми је једини мотив. За ових 40 година добио сам толико златних значака и медаља да бих могао једну пећ код мене да напуним и одлијем – каже Николић и признаје да му је посебно драга Видовданска награда града Крушевца.

Ника има сина, снају, две унуке које воли највише на свету, а супруга му ради као медицинска сестра у болници. Његово село, близу Мораве је по његовим речима лепше од Париза, иако има само 300 становника. Зна да оде у кафану, мада признаје да више воли забавну музику.

– Рим је до сада на мене оставио највећи утисак. У Белгији, Италији и Немачкој народ је јако љубазан и културан, свуда су нас фино дочекали. Али морам да кажем да ја не видим да они у Европи ишта боље живе од нас. Имамо све што и они, једино имају више реда од нас – каже Ника и признаје да никада не би могао да живи у некој другој земљи.

По његовом мишљењу добро је што су нам врата Европске уније коначно отворена, нарочито због младих и спортиста, да путују, да виде, да се школују, да више не чекају у реду испред амбасада...

Његове утиске деле и остали грађани који су на овом пропутовању кроз Европску унију, после Брисела, Рима и Берлина, стигли и у Париз. Осим туристичког обиласка Града светлости, у току данашњег дана требало би да их прими и Жак Баро, потпредседник Европске комисије, који је изразио жељу да се сусретне са грађанима Србије иако је Божић.

Сандра Гуцијан