Вашингтон: свети шопинг

Пре него што је, на само неколико дана пред Божић, Вашингтон (Дистрикт Колумбије, а не савезна држава, која је на другом крају континента, на западној обали) био затрпан снегом, чији је долазак био најављиван из минута у минут као да ће протутњати торнадо – у резиденцијалним четвртима америчке престонице привођена је крају борба против друге природне непогоде. Опалог лишћа.

Сва овдашња насеља, она са кућама, типично америчким, дрвеним или од чврстог материјала, настала су давно (што не значи и да су све куће старе), „наткривена” су ако не столетним, а оно вишедеценијским високим стаблима. Без обзира на то да ли су уз саму кућу, или на улици, сва та стабла су јавно власништво, свако има свој број, и о њима брину комуналне службе.

Пошто су крошње заиста разгранате, то у пролеће и током лета изгледа заиста лепо: свако насеље по количини зеленила и уређеним травњацима подсећа на београдско Дедиње (мада са далеко скромнијим грађевинама и без ограда). То лепо постаје међутим мука кад дође јесен и када велике количине лишћа, прикупљене на гомиле, постану велике као снежни сметови.

Лишће, посебним моторним „дувачима”, са кровова, из олука и са травњака на посебне гомиле сатерују или власници или за то специјализовани приватници које ангажују они који немају времена, па баш због тога имају пара да их унајме. Како год било, негде између 15. и 20. децембра у свим насељима су на стратешким местима била прихефтана обавештења да се „операција лишће” завршава. То значи да су кроз насеља прошли специјални камиониусисивачи који су ту биомасу уредно покупили и одвезли, претпостављам на прераду, јер је добра сировина за хумус.

Некако у исто време постављени су и црвено-бели маркери за снег, да би се, ако случајно напада два метра (а то се овде не дешава), знало куда треба да прођу машине које га чисте. Кад је о главним улицама реч, онда је јасно означено која је намењена „снежном ванредном стању”, што значи да, кад се забели, не важе више знаци о дозвољеном паркирању; снег их аутоматски суспендује.

Радио-станице су затим подсећале да фирме и појединци морају, у року од осам сати од момента кад престане да пада, снег да уклоне са тротоара испред својих адреса. Не учине ли то, то ће урадити градске службе и испоставити им рачун за услугу, плус бакшиш: казну (од 250 до 500 долара) зато што су нису испунили грађанску дужност.

Али снег је ипак нешто лепо уочи Божића (по грегоријанском календару) – само да не смета најважнијој предбожићној (и послебожићној) активности, која је овде главно обележје празника свих хришћана, али и оних који то нису: шопингу.

У Америци, чији су верници религиознији од европских, оно што се зове „духовност” тек је споредни елемент. Главно божанство у децембру јесте бог трговине. Од „црног петка” (ове године 27. новембра) па до Нове године почиње шопинг лудница.

Децембар је зато овде сезона разузданог трошења, ове године додуше у знатној мери контролисанијег (учинак СЕКЕ наравно). Светска економска криза, због које је незапосленост и у Америци рекордна (тренутно 10 одсто), принудила је многе да своје доларе стисну, па нема више такозваних импулсивних куповина (оно када се нешто купује на прву лопту, без размишљања). Са друге стране, пошто је управо лична потрошња овде 70 одсто бруто националног производа, трговци грађане подсећају да им је трошење овога пута и „патриотска дужност”.

Трговци, наравно, имају много начина да вас приволе да купите и оно што вам не треба, или да купите више него што вам треба. Једна кутија кекса, например, кошта три долара, али две су пет, а три само седам. Па сад видите: прва помисао је да ћете уштедети, а тек касније ћете схватити да су вам тако само извукли паре.

Други трик (који су научили и наши трговци) јесте да се великим бројевима напише проценат снижења, како би вас намамили да уђете у радњу. Број од 70 одсто снижења је заиста неодољив, али пре њега ситно је написано „до”, а још ситније „за одређене артикле”. Али ко ће да чита ситна слова.

Моћни психолошки трик јесте и распродаја која траје само један дан, или само неколико сати. Прва реакција је – прилика се не сме пропустити. Кад, неколико дана касније, ето нове прилике...

Празничне јелке и украсне светиљке су постављене још од краја новембра, али нису тако раскошне као у Београду. Можда и зато што их не постављају градске власти него поједини шопинг центри, јер и то је у функцији привлачења купаца. Како год било, механизам функционише: гужве у робним кућама, бутицима и великим тржним центрима (шопинг-моловима) приметно су веће. Да бисте се у то уверили, не морате да улазите унутра: на то ће вас подсетити дуго чекање на слободно паркинг место.

Главна вашингтонска јелка је, наравно, у Белој кући, висока је, то се унапред зна, 5,4 метра, на њој је укупно 800 украса. А у складу са духом времена (и духом Копенхагена), домаћин, председник Барак Обама је наредио да паковање поклона буде мање раскошно како би се мање бацало, да празничне светиљке буду оне штедљиве...

Криза ипак није покварила укупно празнично расположење, јер се овде углавном плаћа кредитним картицама, па ће рачуни стићи сутра. А сутра је нови дан.