Vašington: sveti šoping

Pre nego što je, na samo nekoliko dana pred Božić, Vašington (Distrikt Kolumbije, a ne savezna država, koja je na drugom kraju kontinenta, na zapadnoj obali) bio zatrpan snegom, čiji je dolazak bio najavljivan iz minuta u minut kao da će protutnjati tornado – u rezidencijalnim četvrtima američke prestonice privođena je kraju borba protiv druge prirodne nepogode. Opalog lišća.

Sva ovdašnja naselja, ona sa kućama, tipično američkim, drvenim ili od čvrstog materijala, nastala su davno (što ne znači i da su sve kuće stare), „natkrivena” su ako ne stoletnim, a ono višedecenijskim visokim stablima. Bez obzira na to da li su uz samu kuću, ili na ulici, sva ta stabla su javno vlasništvo, svako ima svoj broj, i o njima brinu komunalne službe.

Pošto su krošnje zaista razgranate, to u proleće i tokom leta izgleda zaista lepo: svako naselje po količini zelenila i uređenim travnjacima podseća na beogradsko Dedinje (mada sa daleko skromnijim građevinama i bez ograda). To lepo postaje međutim muka kad dođe jesen i kada velike količine lišća, prikupljene na gomile, postanu velike kao snežni smetovi.

Lišće, posebnim motornim „duvačima”, sa krovova, iz oluka i sa travnjaka na posebne gomile sateruju ili vlasnici ili za to specijalizovani privatnici koje angažuju oni koji nemaju vremena, pa baš zbog toga imaju para da ih unajme. Kako god bilo, negde između 15. i 20. decembra u svim naseljima su na strateškim mestima bila priheftana obaveštenja da se „operacija lišće” završava. To znači da su kroz naselja prošli specijalni kamioniusisivači koji su tu biomasu uredno pokupili i odvezli, pretpostavljam na preradu, jer je dobra sirovina za humus.

Nekako u isto vreme postavljeni su i crveno-beli markeri za sneg, da bi se, ako slučajno napada dva metra (a to se ovde ne dešava), znalo kuda treba da prođu mašine koje ga čiste. Kad je o glavnim ulicama reč, onda je jasno označeno koja je namenjena „snežnom vanrednom stanju”, što znači da, kad se zabeli, ne važe više znaci o dozvoljenom parkiranju; sneg ih automatski suspenduje.

Radio-stanice su zatim podsećale da firme i pojedinci moraju, u roku od osam sati od momenta kad prestane da pada, sneg da uklone sa trotoara ispred svojih adresa. Ne učine li to, to će uraditi gradske službe i ispostaviti im račun za uslugu, plus bakšiš: kaznu (od 250 do 500 dolara) zato što su nisu ispunili građansku dužnost.

Ali sneg je ipak nešto lepo uoči Božića (po gregorijanskom kalendaru) – samo da ne smeta najvažnijoj predbožićnoj (i poslebožićnoj) aktivnosti, koja je ovde glavno obeležje praznika svih hrišćana, ali i onih koji to nisu: šopingu.

U Americi, čiji su vernici religiozniji od evropskih, ono što se zove „duhovnost” tek je sporedni element. Glavno božanstvo u decembru jeste bog trgovine. Od „crnog petka” (ove godine 27. novembra) pa do Nove godine počinje šoping ludnica.

Decembar je zato ovde sezona razuzdanog trošenja, ove godine doduše u znatnoj meri kontrolisanijeg (učinak SEKE naravno). Svetska ekonomska kriza, zbog koje je nezaposlenost i u Americi rekordna (trenutno 10 odsto), prinudila je mnoge da svoje dolare stisnu, pa nema više takozvanih impulsivnih kupovina (ono kada se nešto kupuje na prvu loptu, bez razmišljanja). Sa druge strane, pošto je upravo lična potrošnja ovde 70 odsto bruto nacionalnog proizvoda, trgovci građane podsećaju da im je trošenje ovoga puta i „patriotska dužnost”.

Trgovci, naravno, imaju mnogo načina da vas privole da kupite i ono što vam ne treba, ili da kupite više nego što vam treba. Jedna kutija keksa, naprimer, košta tri dolara, ali dve su pet, a tri samo sedam. Pa sad vidite: prva pomisao je da ćete uštedeti, a tek kasnije ćete shvatiti da su vam tako samo izvukli pare.

Drugi trik (koji su naučili i naši trgovci) jeste da se velikim brojevima napiše procenat sniženja, kako bi vas namamili da uđete u radnju. Broj od 70 odsto sniženja je zaista neodoljiv, ali pre njega sitno je napisano „do”, a još sitnije „za određene artikle”. Ali ko će da čita sitna slova.

Moćni psihološki trik jeste i rasprodaja koja traje samo jedan dan, ili samo nekoliko sati. Prva reakcija je – prilika se ne sme propustiti. Kad, nekoliko dana kasnije, eto nove prilike...

Praznične jelke i ukrasne svetiljke su postavljene još od kraja novembra, ali nisu tako raskošne kao u Beogradu. Možda i zato što ih ne postavljaju gradske vlasti nego pojedini šoping centri, jer i to je u funkciji privlačenja kupaca. Kako god bilo, mehanizam funkcioniše: gužve u robnim kućama, buticima i velikim tržnim centrima (šoping-molovima) primetno su veće. Da biste se u to uverili, ne morate da ulazite unutra: na to će vas podsetiti dugo čekanje na slobodno parking mesto.

Glavna vašingtonska jelka je, naravno, u Beloj kući, visoka je, to se unapred zna, 5,4 metra, na njoj je ukupno 800 ukrasa. A u skladu sa duhom vremena (i duhom Kopenhagena), domaćin, predsednik Barak Obama je naredio da pakovanje poklona bude manje raskošno kako bi se manje bacalo, da praznične svetiljke budu one štedljive...

Kriza ipak nije pokvarila ukupno praznično raspoloženje, jer se ovde uglavnom plaća kreditnim karticama, pa će računi stići sutra. A sutra je novi dan.