Дијагонала живи док легенда кружи

Рашка – Сликари, музичари, писци, драмски уметници из Рашке и Сремских Карловаца још од јесени 2005. године гостују једни код других представљајући се новим књигама, сликама, музичким и позоришним представама... То друговање стваралаца из колевке српске државности и историјског центра српске културе и писмености биће настављено у фебруару, када ће се Рашчани запутити у Сремске Карловце да се похвале првим колом од 13 књига поезије и прозе, у издању свог центра за културу „Градац”. Домаћин ће им бити културни клуб „Каром”, а осим представљања књига, у просторијама најстарије карловачке куће, чији је власник глумац Александар Матић, биће уприличена и изложба слика на исте теме којима се баве аутори поменутих књига.

А над тим новим окупљањем осведочених пријатеља лебдеће дух рашчанског пса луталице кога су звали Дијагонала, и од кога је све ово у јесен 2005. и почело. „Политика” је тада објавила текст потписника ових редова о најпознатијем рашчанском псу уличару и бескућнику, који је преживео бројне хајке на себе и своју сабраћу, али кога куршуми ангажованих ловаца нису мимоилазили: израњављен, последњих година живота није се ни ослањао на предњу леву и задњу десну ногу, па се зато кретао „дијагонално”, чему и дугује име које су му наденули. Али и тако осакаћен био је бржи и живахнији од многих здравих, мажених и пажених рашчанских куцова. Ниједном од њих чак није препуштао примат вођа пасјег клана у крају, био је краљ главне варошке улице. Захваљујући незгаслој „мушкој снази”, имао је и бројне потомке. С временом, и ловци на псе луталице на њега више нису управљали своје цеви, а понекад су, чак и званично, од комуналних власти пред почетак хајке добијали инструкцију: „На Дијагоналу не пуцајте!”

Мештани центра варошице су га хранили, а и он је њих поштовао, није лајао на пролазнике, нити на децу која би га задиркивала. Једино није трпео – униформе, па је на оне који их носе увек претећи режао. То је понекад и увесељавало редовне госте кафића у центру Рашке који су ту његову нарав објашњавали осветом због неког давног ударца полицијском чизмом и волели су да кажу како је Дијагонала пас „демократске нарави, несклон државној сили и пендреку”.

То га је и коштало главе. У рано јутро 15. августа 2005, у централном парку Рашке, пролазници су пронашли беживотно тело Дијагонале. Вест је прострујала варошицом, појединци су се дали у потрагу за „убицом” и убрзо се дознало да га је, неки минут после поноћи, устрелио један полицајац. Случај је, према тужби појединих Рашчана, био и предмет разматрања правосудних органа, али је све завршило у некој „фиоци”.

Био би то и крај ове приче да, испијајући јутарњу кафу у карловачкој кафани „Четири лава”, 3. септембра 2005, новинар новосадског „Дневника” и књижевник Жељко Марковић, иначе житељ Сремских Карловаца, у „Политици” није прочитао причу о мученичком животу и погибији Дијагонале.

– Тада сам одлучио да своју књигу „Братство мермерног крста”, која је управо била код издавача, а у којој сам описао „пасји” живот људи који су дошли до дна, посветим управо Дијагонали. Таква посвета је била и логична јер сви ликови у поменутој књизи, на неки начин, припадају том Дијагоналином уличарском кругу – објаснио је за „Политику” Марковић.

На вест да ће најпознатијем псу луталици с рашчанских улица бити посвећена књига, реаговали су Милојко Милићевић и Вулић Пашајлић из Центра за културу Рашке, предложивши представљање Марковићеве књиге у овој варошици. Идеје и амбиције у вези са организовањем тог културног догађаја довеле су до тога да на крају и Бојан Миловановић, тадашњи председник општине, на промоцију званично позове Миленка Филиповића, свог колегу по функцији из Сремских Карловаца. Тако је делегација на највишем нивоу из ове сремске вароши дошла у Рашку, а дочекана је паролом „Дијагонала: Сремски Карловци – Рашка”. Поред промоције књиге посвећене Дијагонали, своја дела је приказао и карловачки сликар Ђорђе Коларевић, а глумац Александар Матић се представио монологом „Сремац, браца мој”… На крају програма Жељко Марковић је прогласио „одсад па за убудуће, дијагоналне сусрете Рашке и Сремских Карловаца отвореним”.

И заиста, та сарадња траје до данашњих дана, а како ствари стоје – неће пресахнути ни убудуће. А и када би из неког разлога престала, писани траг о Дијагонали ће остати занавек, не само на архивираним страницама „Политике”. Јер запис о овом најпознатијем рашчанском псу Марковић је уврстио у своју најновију књигу „Човек који је припитомио ласту”, под насловом „Легенда о Дијагонали”. А легенде, познато је, увек надживљују време у коме су настале.

Мирољуб Дугалић