Мали, а велики виртуоз

Када су Кристијану Петровићу биле четири године нису му били посебно интересантни кликери, лопта, а ни јунаци цртаних филмова. Сву његову пажњу заокупила је виолина. Данас се то показало као прави избор, јер је тринаестогодишњи Кристијан од пре неколико месеци део престижне лондонске школе за музичке таленте „The Purcell School“.

– Све је почело тако што сам тражио од тате, који је свирао на виолини, да ме научи. Већ са пет година кренуо сам у ваљевску музичку школу. Како су професори приметили мој таленат, саветовали су родитеље да се преселимо у Београд – рекао је за „Политику“ Кристијан Петровић.

Један за другим, низали су се успеси, а у седмој години је са оркестром засвирао на „Коларцу”. Досадашњи биланс такмичења је 23 прве награде, од којих су чак пет освојене на међународним надметањима. Његови успеси представљени су и на интернет страници www.mojheroj.com.

– Мој прадеда је свирао на виолини, па смо тако породично наставили да свирамо на овом инструменту. Ја сам завршио средњу музичку школу и свирао сам углавном на весељима. А видите, мој син Кристијан свира прву виолину у оркестру свог професора Евгенија Грача, сина чувеног Едварда – поносно објашњава Саша Петровић, Кристијанов отац.

Врата школе у Лондону отворена су тако што је једна познаница Петровићевих однела Кристијанове снимке на поменути колеџ. Убрзо су га позвали на аудицију на којој се представио Паганинијевим делом.

Строг жири ове чувене школе казао је да ће се резултати знати кроз два месеца. Међутим, Петровићи су чекали тек два дана.

– Поред писма у којем нас обавештавају да је Кристијан добио годишњу стипендију у износу од 32.000 фунти коју су му дали влада Велике Британије и принц Чарлс, добили смо још једно – за нас, родитеље. У њему су нам захвалили што смо успели да га доведемо до тог нивоа знања – казао је Саша Петровић.

Трновит је то био пут. Саша је с времена на време свирао на свадбама, а његова супруга Хелена радила је у трговини, али нису имали новца да обезбеде себи стан.

– Срећом, после сусрета са Борисом Тадићем, председником Србије, фонд „Деца деци“ дао нам је један станчић, а онда нам је Београдска дечја филхармонија, чији је Кристијан члан, обезбедила и нешто већи дом. Помоћ је стизала са свих страна, па је и Комерцијална банка дала Кристијану на коришћење виолину – набраја Саша ко је све помогао, стрепећи да неког не заборави.

Кристијан је, каже, презадовољан животом у Лондону.

– Ово је ходник за наредни корак, односно за „Royal College of Music”. Лондонски дани теку дивно. Само ми је првих месец и по било тешко због носталгије и због непознатог језика. У школи се пуно ради, а и много се брину о нама – задовољно је казао мали-велики виолиниста и додао као је и друштво одлично:

– Дружим се са Американцима, Русима, Италијанима... А на пролеће, обећао сам им, угостићу их у Београду.

А да се заиста снашао схватили смо када смо га питали има ли тамо и неке девојке и када нам је виолиниста казао кроз смех – има, има...

В. М. Д.