Мајкл Џексон, о, да

Шта је Мајкла нагнало у трк?

То је био он. И заиста се догодило. Пре тачно тридесет година, док је био на прагу своје златне ере, с Квинсијем Џоунсом  као подстрекивачем његовог генија, Мајкл Џексон је изненада пролетео кроз дрвеће око хотела истрчавши из саме ноћи.
Било је то у једном карипском одмаралишту. Доле „на острвима”, како су их моји амерички пријатељи, а без сумње и сâм Мајкл, обично звали. Беше крај још једног топлог карипског дана, истог као и претходни, и онај сутрадан, време за коктеле, јастога на жару, и лешкарење, када је један од најславнијих људи на свету – још и тада, него шта – дојурио из тмине.

И није се завитлавао. Био је престрашен. Неко га је прогањао, неко ко је желео да му озбиљно науди. Мушкарац – старији, црњи и снажнији од Мајкла. Бледолики туристи само су зинули у чуду пред призором Мајкла Џексона како јури да спаси живу главу. Након неколико тренутака задржаног даха, ишчезли су – и Мајкл и његов прогонитељ. А ми смо се загледали преко наших ољуштених носева и маргарита.

Шта то би, дођавола?

Неки су мислили да Мајкла – а није било сумње да је то био Мајкл – гања неки разјарени мештанин, након неког неспоразума сексуалне природе.

Већина је мислила – што није било неизгледно, с обзиром на историју очинског насиља у породици Џексонових – да Мајкла прогони његов садистички силеџија од оца. Али, ја сам одувек мислио да је Мајкл тада бежао од самог себе.

               *

Био је црни Елвис.

Подједнако величанствен и трагичан. Хипнотичан и монументалан. Колико предмет дивљења, толико и сажаљења. Мајкл Џексон, мртав у педесетој, имао је талента за бацање, ону врсту талента која се јави једном у читавој генерацији, уколико имамо среће, па ипак је његов приватан живот исувише често бацао те величанствене дарове у други план.

Као и Елвис, жудео је за славом, и она га је уништила. Као и Елвис, Мајкл је имао генијалну способност да дирне људе у срце – натерао би вас да играте, јецате и зинете у чуду – а опет, као да никад није изгледао срећан у сопственој кожи. Као и Елвис, пробио је баријере апартхејда које су постојале у америчкој музици. Пажљиво сегрегисане радио станице нису значиле ништа наспрам инстант класика као што су „I Want Yоu Back”, „Billie Jean” и десетине других. Наоружан једино умећем да пева и плеше, Мајкл Џексон је успео да дирне цео свет, а ипак није могао да се спаси од себе самог.

Упркос избељивању коже – можда тужном и заблуделом покушају да најзад утекне из сенке свог доминантног оца – и начину на који је његова музика прелазила све расне баријере, он се родио, живео је и умро као црнац.

Потицао је из црначке породице. Његови музички корени били су црначки. Тај дечак из Герија у Индијани имао је тај „мотаун”– звук у крви. Погледајте само на YоuТube снимак аудиције браћe Џексон 1968. за „Тамла Мотаун”, на коме десетогодишњи Мајкл изводи своје покрете. Фанки је као нико други на свету – плеше као унук Џејмса Брауна а пева као анђео. Нема оног шљаштећег сјаја „Џексон 5”, већ само чисти, неразводњени соул. У његовим најбољим музичким нумерама, тај соул је увек присутан.

Па ипак, Мајкл је у себи имао и нечег од старе добре школе шоу-бизниса. Тај десетогодишњи црни малишан могао је да заигра као Фред Астер и запева као анђео. Био је, надасве и поврх свега, забављач. Део велике традиције плешућих певача. Није тешко схватити како је постао добар пријатељ Елизабет Тејлор.

Оно што нам данас недостаје, и за чим жалимо, засновано је искључиво на осећањима која је тај блистави млади забављач будио у нама. Жучне дебате о његовом приватном животу ће се наставити – бар још онолико дуго колико је он живео. Хируршки скалпел, петарпановске фантазије, бизарни односи с децом. Двапут је ослобађан оптужби за злостављање деце, али су га те оптужбе цели живот пратиле, а неће га оставити на миру ни после смрти. Па ипак, неки већ говоре: „Мајкл никад не би могао да науди детету”. Свакако ћете чути и да се говори управо оно супротно. Не дајмо да нас туга завара да помислимо како је Мајкл био просто несхваћен. Нико ко млатара својом бебом преко ивице хотелског балкона не може се сматрати сасвим нормалним. Али оно што наткриљује све могуће контроверзе, гласине и скандале јесте успомена на тог магичног забављача што је жарио и палио по бини и екрану, било с браћом, било сам – певача и плесача којег нам је само небо послало.

Највећа звезда свих времена? Можда. За свог кратког, чудног и чудесног живота, свакако је био у рангу с највећима – Синатром, „Битлсима” па и самим Елвисом. Али у погледу продаје плоча, нико од њих – ни ти џинови америчких шлагера, ни „Битлси” – нису могли да се мере са сто милиона продатих примерака „Тhrillerа”, бројком која ће бити надмашена још пре него што завршим ову реченицу.

Јер, Мајкл Џексон ће постајати све већи, незамисливо већи, како га нове генерације буду откривале а они међу нама, који су стасали с њим, сећаће се оног што смо највише волели код њега.

Операције, скандали, цео тај феномен „Луди Џексон”, сахранили су музику Мајкла Џексона. Ексцентричност је сахранила успомену на те плесне кораке – а нико никад није плесао као Мајкл Џексон, чак ни у концертној пратњи Џејмса Брауна, нити у мјузиклима МГМ-а. Сад ће се све то променити.

Већ јесте – док преслушавам те старе плоче и гледам стари снимак на YouТube, и још једном се дивим тим ногама које просто лете у споту за „Тhriller”, и „moonwalk” корацима „ Billie Jean” – напросто сам запањен и засењен његовом величином.

Та музика и ти покрети – а код Џексона, баш као и код Џина Келија у „Певајмо на киши”, песма и игра су нераздвојни – врцају од младости, живота и виталности. Што је горка иронија, пошто он последњих година није снимао много музике. Сем уколико нису истрајно заинтересовани за музику старијег датума, мали је број млађих од двадесет година који знају за Мајкла Џексона. Али, ускоро ће сазнати.

Његов живот називају сапунском опером. Али, само пробајте да емитујете сапунску оперу која приказује милионера што воли да се дружи с децом и подвргава се козметичкој хирургији која више личи на самоунакажавање, чији јунак свог кућног љубимца – шимпанзу по имену Баблс – сматра својим „нај-најбољим” пријатељем. Сапунска опера? Ни налик на „Емердејл”, зар не? Сапунска опера која би личила на живот Мајкла Џексона не би догурала даље од пилот-епизоде. Не, живот Мајкла Џексона није био сапуница. Био је шекспировска трагедија.

Неко је некад рекао да у америчким животима нема другог чина. Али прича о Мајклу Џексону одвија се у три врло различита чина. На почетку је то страховито даровито дете, које је изјурило на светску сцену са својом кореографски брижљиво увежбаном браћом. Средњи чин је прича о солистичкој суперзвезди позних седамдесетих и раних осамдесетих, иконични опсенар из хитова „Off The Wall” 1979. или „Thriller”, 1982. А у последњем је ту та бизарна фигура из последњих двадесет година, година с маском на лицу, оптужбама за сексуално злостављање и операцијама тако суровим и лоше промишљеним да су и дословно састругале то лице које смо знали и волели.

Био је прелеп дечак. И згодан момак. А то су знали сви сем њега.

Управо чујем иза леђа, како неко на вестима описује Мајкла као „крхког педесетогодишњака” и запањен сам.

Јер, за припаднике моје генерације, који су гледали како се та прича одвија од почетка, најснажнија успомена на Мајкла Џексона био је онај први утисак.

Клише је рећи да је Мајкл Џексон сам по себи био велико дете. Сурова истина је да му никад нису дозволили да буде дете. За разлику од других гиганата модерне музике – Ленона, Прислија, Синатре, Мадоне и осталих – Мајкл Џексон је постао звезда пре него што је још и ступио у пубертет.

 „Џексон 5” су се појавили у Америци растрзаној расном тензијом – земљи у којој су се Црни пантери борили против ендемског расизма, нацији у којој су гета као што су Вотс и Харлем лети пламтела, где су два велика црна хероја Америке – милитантни Малколм Икс и мирољубиви Мартин Лутер Кинг – обојица покошена атентаторским хицима. А онда су дошли „Џексон 5” – очито генерација другачија од других „Мотаун” тачака какве су били „Фор Топс”, Стиви Вондер и „Сјупримс” – а ипак подједнако дивни и – испод тих афрофризура и квазихипи-психоделичних костима – задивљујуће умирујући.

У доба када је Америка саму себе раздирала, „Џексон 5” као да су смиривали узбуркане воде. Изводили су веселу, дивну, блиставу поп-музику – с довољно фанка у себи да покрај њих, њихови велики ривали, браћа Озмонд делују жалобно анемични – а ипак, ни они не би били ништа нарочито да нису пред себе истурали тог невероватног клинца.

Он је одувек био соло тачка. Чак и када је био окружен старијом браћом – Титом, Џекијем, Марлоном и Џермејном, увек се радило о Мајклу, Мајкл је увек био звезда. Без њега никад не би прошли на аудицији за „Мотаун”.

(/slika2)Мајкл се у својим супертренди крпицама кези крај Ричарда Никсона. Мајкл се јако млад упушта у пријатељство с Дајаном Рос (упркос свом том имиџу Петра Пана, ретко кад је деловао срећније него кад би се нашао у друштву старијих женских звезда, као што су Росова или Елизабет Тејлор). Мајкл и најтврдокорније рок-фанове магазина „Ролинг стоун” наводи да зину од чуда пред неизмерним талентом садржаним у његовом сићушном, мршавом телесном склопу.

Тај таленат имао је своју цену. Рођен у Герију, 29. августа 1958, професионално је пропевао у једанаестој, али је томе претходило дуготрајно и мукотрпно вежбање под мучним туторством његовог оца, Џоа Џексона.

Отац Мајкла Џексона био је свенгали и садиста. Дрилом је увежбавао синове „шоу-биз” вештинама углађености и осмехивања, а истовремено их подвргавао незамисливом злостављању . Мајкл Џексон је истовремено и створен и уништен током тих година детињства.

Џо Џексон је  претворио породични дом у нешто између сценске школе и концентрационог логора. Буквално их је бичем доводио у ред. Ипак, суровост је била јача и мрачнија него жеља за извођачким савршенством. Многи испади Мајкловог демонског оца тешко би се могли приписати жељи да му синови буду успешни.

По завршетку проба, Џозеф Џексон налазио је друге начине да малтретира синове, а нарочито Мајкла – праву звезду, а опет најпрезренијег. Једне ноћи док је Мајкл спавао, Џозеф се узверао на прозор његове собе с маском за Ноћ вештица и на мртво име преплашио свог сина, који никад није савладао свој страх од киднаповања. Током тих младалачких година у суморном градићу Гери на средњем Западу, неслане шале Џозефа Џексона биле су испреплетане с пакостима и злобом, а пробе нису биле пробе ако не би биле праћене физичким злостављањем. Као мали фронтмен, који је на својим плећима носио све снове и наде читаве породице, управо је он морао да сноси највећи део тог беса. Старији брат Марлон се сећао да је једном приликом њихов отац једном руком наглавачке држао Мајкла у ваздуху, а другом га „стално изнова ударао по леђима и задњици”.

Ако је слава за Мајкла Џексона представљала кошмар, онда су године које су јој претходиле биле прави пакао. Много касније, јецајући на Оприној софи, 1993, сећао се проба на којима је његов отац давао ритам каишем који је могао да се искористи и за бичевање. Годинама Мајкл није могао ни да погледа у оца а да му буквално не припадне мука.

Део атракције Џексонових био је и у томе што су та насмејана, узорна браћа оличавала све оне породичне вредности које су у Америци шездесетих биле извргнуте подсмеху и преиспитивању. Па ипак, пре и после уговора за „Мотаун”, и пре прве лавине славе, млади Мајкл Џексон често делује усамљено као да је јединац. Усамљеност – жеља да има било кога с ким ће да проговори – морила га је подједнако као и злостављања од руке његовог амбициозног оца огрезлог од мржње.

Упркос свом неокаљаном имиџу, „Џексон 5”  беше група која је већ платила свој цех. Пре него што их је Бери Горди из „Мотауна” открио, калили су се по стриптиз клубовима и плесним дворанама за црнце. Као што су „Битлси” испекли занат по хамбуршким борделима и баровима, „Џексон 5” су, много пре но што ће доспети у жижу јавности, већ били окорели ветерани, прекаљени живим наступима пред захтевном, пијаном публиком.

(/slika3)Мајкл је одувек био чаробан. Мајкл је одувек био изузетан. У време док је још увек снимао и наступао са „Џексон 5”, из „Мотауна” су Мајкла спремали да буде међу великанима те издавачке куће, попут Марвина Геја, Стивија Вондера и Дајане Рос (још једне суперзвезде која ће на крају одбацити стеге свог пратећег бенда). Снимио је четири солистичка албума још док је био с „Џексон 5”, а 1972. је с чаробним „Got to Be There”, показао способност да о људској души пева са звонком лепотом једног Синатре.

 „Џексон 5” напуштају „Мотаун” 1975. и поново искрсавају као „Џексонови”, спремни да узјашу плимски талас диско музике седамдесетих, жанра који ће Мајкл дефинисати дубље од Џона Траволте у белом оделу у „Грозници суботње вечери”. Као и Дајана Рос, звезда чији је каријерни „план лета” следио у стопу, опробао се и у филмовима – играо је Страшила у „Чаробњаку”. И управо ће партнерство склопљено током снимања тог филма, с продуцентом и аранжером Квинсијем Џоунсом, бившег престолонаследника „Мотауна” претворити у краља попа.

„Оff The Wall” је продат у 20 милиона примерака – и та цифра ће се сада удвостручити, утростручити и учетворостручити – али је тек наредна сарадња с Квинсијем Џоунсом, „Thriller” (1982) дефинисала поп-музику краја двадесетог века и претворила Мајкла Џексона у најпродаванију звезду свих времена.

Био је прва модерна звезда – дете МТВ-а и музичког спота. Немогуће је слушати „Billie Jean” а не замишљати Мајкла како својим „moonwalk” ходом прелази улицу града у коме плочник изгледа као из супердискотеке Студија 54. Немогуће је чути „Тhriller” а не видети Мајкла како ђуска с живим мртвацима. Учинио је поп-музику филмичном, блиставом, привлачном и шљаштећом попут МГМ-ових мјузикла из педесетих. Био је то, по много чему, старински приступ шоу-бизнису – та идеја да један забављач мора бити у стању да изведе ама баш све, и да то учини бриљантно. Али, „Тhriller” је одувек био махнито модеран, јер се окористио новом технологијом и тржиште попа претворио у једно велико глобално село које плеше „moonwalk”.

То беше дивна музика која и данас звучи подједнако добро као и онда када је написана. Пуна фанки грознице, како песма каже. Али, већ су почели да се надвијају црни облаци, а сан да ће Мајкл моћи да побегне од свог несрећног детињства почиње да јењава.

Увежбавајући један од својих сложенијих плесних корака – а никада му се не одаје довољно признања за пуки мукотрпни труд који је улагао у своју вештину – сломио је нос и морао да га оперише. Подвргао се пластичном хируршком захвату на носу али се жалио на проблеме с дисањем. Поновили су операцију. Дотле је већ схватио да му прија хируршки нож.

Због статуса звезде опраштали су му ексцентричности. Мајкл је био бескрајно славнији од Роналда Регана, те када се 14. маја 1984. докотрљао у Белу кућу, ултраконзервативни председник није имао друге до да се учтиво насмеши Мајкловој распареној белој рукавици, војној униформи као с дечје играчке, и панталонама које су му досезале до средине потколеница.

Мајкл је дошао у Белу кућу да прими награду за подршку хуманитарним акцијама за помоћ жртвама зависности од дроге и алкохола. Чак и кад је његово понашање постало све ексцентричније, био је велики филантроп, неуморни активиста за племените циљеве, великодушни покровитељ хуманитарних организација. За разлику од многих других звезда, Мајкл Џексон се никад није занимао само за себе. Његово изопачено детињство произвело је у њему глад да помаже другима. Понекад се то испољавало у ужасно патетичним тренуцима док се пренемагао на неком катастрофалном споту, цмиздрећи о „деци”, и о умирућој планети, праћен реским хеви метал звуком који је не баш мудро упражњавао у својој посттрилеровској фази. Али, много чешће је умео да нас дирне у душу оним чистим, звонким фалсетом. Из глади у Африци је у Великој Британији проистекао „Band Aid“ и „Do They Know It’s Christmas”. Мајкл је у САД дао свој мали допринос као коаутор „We Аrе Тhе Wоrld” са Лајонелом Ричијем. Само је Мајкл Џексон могао да запева „Wе аrе тhе wоrld, wе аrе thе children” и да вас натера да се машите за кредитну картицу, а не за кесу за повраћање.

               *

До 1986, лудило већ почиње да надвладава саму музику. О Мајклу Џексону – певачу, играчу, извођачу генијалног кова – говори се мање него о том „Лудом Џексону”. Није то био статус звезде какав знамо – није било гласина о сексуалним играријама с расним девојкама, или о развратним ноћима проведеним на брду кокаина. Али се појавила прича о Мајклу који спава у комори с кисеоником не би ли успорио процес старења. Испоставило се да је у питању неистина – мада многи и дан-данас верују у то, јер ће увек бити спремни да поверују у било шта о Мајклу Џексону – али је истина да је тај згодан црнопути младић од својих раних двадесетих почео да се губи у избељеним, преуређеним цртама лица овог незнанца, овог ванземаљског створења, овог новог Мајкла Џексона.

Медицински стручњаци сугерисали су да је Мајклов проблем у томе што пати од поремећаја телесне дисморфије, психолошког стања у коме оболели у недовољној мери опажа како га поима шира околина. Мајкл није мислио да је чудно имати мужевну киркдагласовску зацепљену вилицу на својој све блеђој кожи. Мислио је да ће тиме изгледати још више мачо, више као син каквог би његов отац можда и волео.

Медицински стручњаци нису, међутим, могли да објасне какви то демони нагоне Мајкла да се стално изнова враћа у операциону салу, чак и када је лице које је гледао у огледалу постало непрепознатљиво у односу на свеже дечачко лице какво је имао само неколико година раније. Или је можда то и хтео.

Никад више није досегао комерцијалне и уметничке висине какве је досегао с албумом „Тhriller”. Али то није успео ни било ко други.

„Bad” (1987) био је први албум после пет година и продат је упола добро kao „Тhriller”. Али је и даље произвео седам великих хит-синглова, укључујући и предивне „I Just Can’t Stop Loving You”, „Тhе Wаy Yоu Маke Ме Feel” и „Тhe Мan In Тhе Мirror”, као и пренапорни хеви-метал нумере „Dirty Diana”.

Само је Мајкл Џексон могао да прода 30 милиона примерака албума и да то сматра неуспехом. И мада се чинило да је он одувек ту, није имао ни тридесет година.

               *

Године 1989. Елизабет Тејлор му је уручила признање за уметника деценије, назвавши га „истинским краљем попа, рока и соула”. Тај назив је скраћен у краљ попа, мада је, уистину, дотле музика већ постала мање важна од статуса звезде, а о том статусу звезде се мање расправљало него о том његовом чудаштву.

Мајкл Џексон је и даље био највеће име на планети. Године 1991. обновио је уговор са „Сонијем” за 65 милиона долара, добио награду Жива легенда на додели Гремија, написао аутобиографију „Мoonwalk”. У Африци је у Габону окупио гомилу од сто хиљада људи а у Обали Слоноваче сео на златни престо.

Мајклу Џексону пружено је много љубави. Није био од оних звезда којих се са приврженошћу сећају тек кад умру. Мајкл је побуђивао искрена осећања привржености док је још био овде. Још само да је научио да воли себе самог.

               *

За Мајкла Џексона, деведесете су биле мизерна, несрећна времена. Лосанђелеска полиција и федерални агенти претражили су недођију – замак за децу који је хтео да начини местом чаролије и чуда – тражећи доказе о педофилији.

Тринаестогодишњи Џордан Чендлер и његов отац оптужили су Џексона за сексуално злостављање детета. Џорданова мајка упорно је подржавала Мајкла, инсистирајући да није учинио ништа лоше. Оптужбе су најзад одбачене због недостатка доказа му је образ био неповратно укаљан, што је на Мајкла деловало погубно. Узимао је средства против болова и за смирење да би се лакше носио са стресом и срамотом. Склоност ка хемијским поштапалицама као што су валијум, ксанакс и ативан ускоро се преобразила у потпуну зависност. Никад се није опоравио ни од тих лекова, нити од оптужби.

Године 1995. покушао је да привидно поврати своју некадашњу славу лансирајући „HIStory”, несрећну мешавину највећих хитова и новог материјала. Али, тужна је истина да његов углед у јавностиникад није био на нижим гранама. Када се 1996. на додели „Брит награда” појавио окружен децом, Џарвису Кокеру из „Палпа” је прекипело, те је улетео на бину, и у знак протеста скинуо панталоне , имитирајући испуштање гасова.

Ниједну звезду нису тако јавно извргли руглу. Џарвис Кокер је за многе постао јунак.

Мајкл се од тог пасјег времена повукао у породични живот – или, бар своју чудновату верзију породичног живота. Годину дана након што га је Џордан Чендлер оптужио за сексуално злостављање, Мајкл Џексон оженио се ћерком оног другог „краља” – прелепом Лизом Мари Присли, али су се већ након 19 месеци развели. Па ипак је чезнуо да буде супруг, отац. По други пут се оженио 1996, не баш тако привлачном неговатељицом Дебором Џин Роу, и добили су сина и ћерку, Париса и Принс, који су често виђани како преко главе носе вреће као из човека-слона. Треће дете – Бленкет Џексон – рођена је 2002, а најчувенији снимак мале Бленкет начињен је још кад је била беба, у Берлину, док је отац поносито показује у наручју – нагињући је преко хотелског балкона, при том се махнито смејући.

По много чему, Мајкл је измислио имиџ модерне звезде. Па ипак се никад није лако могао уклопити на странице „Хелоу” магазина.

По свим сведочењима био је брижан отац који је волео своју децу. Парис и Принс сада личе на сву осталу америчку децу – мада не можете а да не приметите да делују савршено белопуто – и можда је у свом очинству Мајкл Џексон пронашао оно за чим је трагао читавог живота. Ствари једноставне, вечите. Неког с ким ће моћи да разговара, у кога ће имати поверења. Децу коју ће волети и с којом ће се дружити а да му  ФБИ не разваљује врата, а свет згађено окреће леђа.

Мада се у причи о Мајклу Џексону често цитира Петар Пан, мене он више подсећа на пратиоце Џуди Гарланд у „Чаробњаку из Оза”. У спотовима „Bad” и „Dangerous”, праћеним честим хватањем за међуножје и показивањем мишића, Мајкл личи на страшљивог лава који жели да буде храбар. У својој срцепарајућој зависничкој потреби за мењањем изгледа, личи на Страшило које трага за мозгом. А у својим тужним, трапавим, бескрајно неприкладним покушајима да створи срећан породични живот, он је Лименко, који прижељкује да има срце, и неко место где ће да га чува.

               *

Мајкл Џексон је био непојмљив. Неке ствари никад не би признао. Увек је порицао да је избељивао кожу, и тврдио да има ретку болест од које је његова кожа с временом побелела. А кад је покушао да рашчисти неколико неспоразума – испричавши Мартину Баширу 2003. да је делити постељу с малим дечаком „нешто дивно” – само је још више закомпликовао ствар. Свет једноставно није могао да поверује да је Мајкл тако невин као што је говорио. Тек 2005. је ослобођен оптужбе за сексуално злостављање дванаестогодишњег Гавина Арвиза. Тако да оптужбе за напаствовање деце нису никад доказане. А ипак ће га пратити и у гробу.

Чак ће и основне чињенице о његовој смрти – смрти од срчаног удара 25. јуна у Лос Анђелесу – бити обавијене тајном и гласинама, макар због читаве апотеке лекова које је пред крај узимао, баш као и много година раније.

Упркос милионима које је зарадио, последњих година причало се да има проблема с новцем. То изгледа непојмљиво – 1985. на врхунцу славе, платио је 47 милиона долара за издавачка права на песме „Битлса”. Али, као код аристократа у недаћама који продају породичну сребрнину, права на чаролију Ленона и Макартнија су у међувремену већ одавно продата. Зарадио је силне милионе, али је и потрошио и поклонио силне милионе, а турнеје и плоче су се проредиле у последњих десет година. У својој смрти, зарадиће више него икад.

У својој смрти, Мајкл Џексон ће пронаћи мир који му је измицао за његовог кратког, тужног и блиставог живота. На концу, није га слава учинила несрећним, нити је слава та која га је убила. Мајкл је био очајнички, бескрајно несрећан и пре него што се искобељао из свог суморног детињства у Герију у Индијани. А ипак је то напослетку био диван живот – јер нас је својом музиком, и својим корацима, Мајкл Џексон подсећао због чега уопште живимо.

Био је надомак још једног камбека, још једног покушаја да поново задобије љубав света. Није му било дато, а сад кад га нема, гротескни аспекти његовог живота полако бледе.

Током последњих двадесет година, Мајкл Џексон је исувише често подсећао на франкеншајновско чудовиште америчког сна. Али, сада када гледамо те плесне кораке, чујемо тај анђеоски глас и видимо га онаквог какав је био док је био млад, леп и окретан као летња муња, помислимо: О, да.

Зато смо га и волели.

Превод с енглеског В. Р. и Д. Р.
Copyright ИП „Лагуна” и „Политика”, 2009-2010.