Majkl Džekson, o, da

Šta je Majkla nagnalo u trk?

To je bio on. I zaista se dogodilo. Pre tačno trideset godina, dok je bio na pragu svoje zlatne ere, s Kvinsijem Džounsom  kao podstrekivačem njegovog genija, Majkl Džekson je iznenada proleteo kroz drveće oko hotela istrčavši iz same noći.
Bilo je to u jednom karipskom odmaralištu. Dole „na ostrvima”, kako su ih moji američki prijatelji, a bez sumnje i sâm Majkl, obično zvali. Beše kraj još jednog toplog karipskog dana, istog kao i prethodni, i onaj sutradan, vreme za koktele, jastoga na žaru, i leškarenje, kada je jedan od najslavnijih ljudi na svetu – još i tada, nego šta – dojurio iz tmine.

I nije se zavitlavao. Bio je prestrašen. Neko ga je proganjao, neko ko je želeo da mu ozbiljno naudi. Muškarac – stariji, crnji i snažniji od Majkla. Bledoliki turisti samo su zinuli u čudu pred prizorom Majkla Džeksona kako juri da spasi živu glavu. Nakon nekoliko trenutaka zadržanog daha, iščezli su – i Majkl i njegov progonitelj. A mi smo se zagledali preko naših oljuštenih noseva i margarita.

Šta to bi, dođavola?

Neki su mislili da Majkla – a nije bilo sumnje da je to bio Majkl – ganja neki razjareni meštanin, nakon nekog nesporazuma seksualne prirode.

Većina je mislila – što nije bilo neizgledno, s obzirom na istoriju očinskog nasilja u porodici Džeksonovih – da Majkla progoni njegov sadistički siledžija od oca. Ali, ja sam oduvek mislio da je Majkl tada bežao od samog sebe.

               *

Bio je crni Elvis.

Podjednako veličanstven i tragičan. Hipnotičan i monumentalan. Koliko predmet divljenja, toliko i sažaljenja. Majkl Džekson, mrtav u pedesetoj, imao je talenta za bacanje, onu vrstu talenta koja se javi jednom u čitavoj generaciji, ukoliko imamo sreće, pa ipak je njegov privatan život isuviše često bacao te veličanstvene darove u drugi plan.

Kao i Elvis, žudeo je za slavom, i ona ga je uništila. Kao i Elvis, Majkl je imao genijalnu sposobnost da dirne ljude u srce – naterao bi vas da igrate, jecate i zinete u čudu – a opet, kao da nikad nije izgledao srećan u sopstvenoj koži. Kao i Elvis, probio je barijere aparthejda koje su postojale u američkoj muzici. Pažljivo segregisane radio stanice nisu značile ništa naspram instant klasika kao što su „I Want You Back”, „Billie Jean” i desetine drugih. Naoružan jedino umećem da peva i pleše, Majkl Džekson je uspeo da dirne ceo svet, a ipak nije mogao da se spasi od sebe samog.

Uprkos izbeljivanju kože – možda tužnom i zabludelom pokušaju da najzad utekne iz senke svog dominantnog oca – i načinu na koji je njegova muzika prelazila sve rasne barijere, on se rodio, živeo je i umro kao crnac.

Poticao je iz crnačke porodice. Njegovi muzički koreni bili su crnački. Taj dečak iz Gerija u Indijani imao je taj „motaun”– zvuk u krvi. Pogledajte samo na YouTube snimak audicije braće Džekson 1968. za „Tamla Motaun”, na kome desetogodišnji Majkl izvodi svoje pokrete. Fanki je kao niko drugi na svetu – pleše kao unuk Džejmsa Brauna a peva kao anđeo. Nema onog šljaštećeg sjaja „Džekson 5”, već samo čisti, nerazvodnjeni soul. U njegovim najboljim muzičkim numerama, taj soul je uvek prisutan.

Pa ipak, Majkl je u sebi imao i nečeg od stare dobre škole šou-biznisa. Taj desetogodišnji crni mališan mogao je da zaigra kao Fred Aster i zapeva kao anđeo. Bio je, nadasve i povrh svega, zabavljač. Deo velike tradicije plešućih pevača. Nije teško shvatiti kako je postao dobar prijatelj Elizabet Tejlor.

Ono što nam danas nedostaje, i za čim žalimo, zasnovano je isključivo na osećanjima koja je taj blistavi mladi zabavljač budio u nama. Žučne debate o njegovom privatnom životu će se nastaviti – bar još onoliko dugo koliko je on živeo. Hirurški skalpel, petarpanovske fantazije, bizarni odnosi s decom. Dvaput je oslobađan optužbi za zlostavljanje dece, ali su ga te optužbe celi život pratile, a neće ga ostaviti na miru ni posle smrti. Pa ipak, neki već govore: „Majkl nikad ne bi mogao da naudi detetu”. Svakako ćete čuti i da se govori upravo ono suprotno. Ne dajmo da nas tuga zavara da pomislimo kako je Majkl bio prosto neshvaćen. Niko ko mlatara svojom bebom preko ivice hotelskog balkona ne može se smatrati sasvim normalnim. Ali ono što natkriljuje sve moguće kontroverze, glasine i skandale jeste uspomena na tog magičnog zabavljača što je žario i palio po bini i ekranu, bilo s braćom, bilo sam – pevača i plesača kojeg nam je samo nebo poslalo.

Najveća zvezda svih vremena? Možda. Za svog kratkog, čudnog i čudesnog života, svakako je bio u rangu s najvećima – Sinatrom, „Bitlsima” pa i samim Elvisom. Ali u pogledu prodaje ploča, niko od njih – ni ti džinovi američkih šlagera, ni „Bitlsi” – nisu mogli da se mere sa sto miliona prodatih primeraka „Thrillera”, brojkom koja će biti nadmašena još pre nego što završim ovu rečenicu.

Jer, Majkl Džekson će postajati sve veći, nezamislivo veći, kako ga nove generacije budu otkrivale a oni među nama, koji su stasali s njim, sećaće se onog što smo najviše voleli kod njega.

Operacije, skandali, ceo taj fenomen „Ludi Džekson”, sahranili su muziku Majkla Džeksona. Ekscentričnost je sahranila uspomenu na te plesne korake – a niko nikad nije plesao kao Majkl Džekson, čak ni u koncertnoj pratnji Džejmsa Brauna, niti u mjuziklima MGM-a. Sad će se sve to promeniti.

Već jeste – dok preslušavam te stare ploče i gledam stari snimak na YouTube, i još jednom se divim tim nogama koje prosto lete u spotu za „Thriller”, i „moonwalk” koracima „ Billie Jean” – naprosto sam zapanjen i zasenjen njegovom veličinom.

Ta muzika i ti pokreti – a kod Džeksona, baš kao i kod Džina Kelija u „Pevajmo na kiši”, pesma i igra su nerazdvojni – vrcaju od mladosti, života i vitalnosti. Što je gorka ironija, pošto on poslednjih godina nije snimao mnogo muzike. Sem ukoliko nisu istrajno zainteresovani za muziku starijeg datuma, mali je broj mlađih od dvadeset godina koji znaju za Majkla Džeksona. Ali, uskoro će saznati.

Njegov život nazivaju sapunskom operom. Ali, samo probajte da emitujete sapunsku operu koja prikazuje milionera što voli da se druži s decom i podvrgava se kozmetičkoj hirurgiji koja više liči na samounakažavanje, čiji junak svog kućnog ljubimca – šimpanzu po imenu Babls – smatra svojim „naj-najboljim” prijateljem. Sapunska opera? Ni nalik na „Emerdejl”, zar ne? Sapunska opera koja bi ličila na život Majkla Džeksona ne bi dogurala dalje od pilot-epizode. Ne, život Majkla Džeksona nije bio sapunica. Bio je šekspirovska tragedija.

Neko je nekad rekao da u američkim životima nema drugog čina. Ali priča o Majklu Džeksonu odvija se u tri vrlo različita čina. Na početku je to strahovito darovito dete, koje je izjurilo na svetsku scenu sa svojom koreografski brižljivo uvežbanom braćom. Srednji čin je priča o solističkoj superzvezdi poznih sedamdesetih i ranih osamdesetih, ikonični opsenar iz hitova „Off The Wall” 1979. ili „Thriller”, 1982. A u poslednjem je tu ta bizarna figura iz poslednjih dvadeset godina, godina s maskom na licu, optužbama za seksualno zlostavljanje i operacijama tako surovim i loše promišljenim da su i doslovno sastrugale to lice koje smo znali i voleli.

Bio je prelep dečak. I zgodan momak. A to su znali svi sem njega.

Upravo čujem iza leđa, kako neko na vestima opisuje Majkla kao „krhkog pedesetogodišnjaka” i zapanjen sam.

Jer, za pripadnike moje generacije, koji su gledali kako se ta priča odvija od početka, najsnažnija uspomena na Majkla Džeksona bio je onaj prvi utisak.

Kliše je reći da je Majkl Džekson sam po sebi bio veliko dete. Surova istina je da mu nikad nisu dozvolili da bude dete. Za razliku od drugih giganata moderne muzike – Lenona, Prislija, Sinatre, Madone i ostalih – Majkl Džekson je postao zvezda pre nego što je još i stupio u pubertet.

 „Džekson 5” su se pojavili u Americi rastrzanoj rasnom tenzijom – zemlji u kojoj su se Crni panteri borili protiv endemskog rasizma, naciji u kojoj su geta kao što su Vots i Harlem leti plamtela, gde su dva velika crna heroja Amerike – militantni Malkolm Iks i miroljubivi Martin Luter King – obojica pokošena atentatorskim hicima. A onda su došli „Džekson 5” – očito generacija drugačija od drugih „Motaun” tačaka kakve su bili „For Tops”, Stivi Vonder i „Sjuprims” – a ipak podjednako divni i – ispod tih afrofrizura i kvazihipi-psihodeličnih kostima – zadivljujuće umirujući.

U doba kada je Amerika samu sebe razdirala, „Džekson 5” kao da su smirivali uzburkane vode. Izvodili su veselu, divnu, blistavu pop-muziku – s dovoljno fanka u sebi da pokraj njih, njihovi veliki rivali, braća Ozmond deluju žalobno anemični – a ipak, ni oni ne bi bili ništa naročito da nisu pred sebe isturali tog neverovatnog klinca.

On je oduvek bio solo tačka. Čak i kada je bio okružen starijom braćom – Titom, Džekijem, Marlonom i Džermejnom, uvek se radilo o Majklu, Majkl je uvek bio zvezda. Bez njega nikad ne bi prošli na audiciji za „Motaun”.

(/slika2)Majkl se u svojim supertrendi krpicama kezi kraj Ričarda Niksona. Majkl se jako mlad upušta u prijateljstvo s Dajanom Ros (uprkos svom tom imidžu Petra Pana, retko kad je delovao srećnije nego kad bi se našao u društvu starijih ženskih zvezda, kao što su Rosova ili Elizabet Tejlor). Majkl i najtvrdokornije rok-fanove magazina „Roling stoun” navodi da zinu od čuda pred neizmernim talentom sadržanim u njegovom sićušnom, mršavom telesnom sklopu.

Taj talenat imao je svoju cenu. Rođen u Geriju, 29. avgusta 1958, profesionalno je propevao u jedanaestoj, ali je tome prethodilo dugotrajno i mukotrpno vežbanje pod mučnim tutorstvom njegovog oca, Džoa Džeksona.

Otac Majkla Džeksona bio je svengali i sadista. Drilom je uvežbavao sinove „šou-biz” veštinama uglađenosti i osmehivanja, a istovremeno ih podvrgavao nezamislivom zlostavljanju . Majkl Džekson je istovremeno i stvoren i uništen tokom tih godina detinjstva.

Džo Džekson je  pretvorio porodični dom u nešto između scenske škole i koncentracionog logora. Bukvalno ih je bičem dovodio u red. Ipak, surovost je bila jača i mračnija nego želja za izvođačkim savršenstvom. Mnogi ispadi Majklovog demonskog oca teško bi se mogli pripisati želji da mu sinovi budu uspešni.

Po završetku proba, Džozef Džekson nalazio je druge načine da maltretira sinove, a naročito Majkla – pravu zvezdu, a opet najprezrenijeg. Jedne noći dok je Majkl spavao, Džozef se uzverao na prozor njegove sobe s maskom za Noć veštica i na mrtvo ime preplašio svog sina, koji nikad nije savladao svoj strah od kidnapovanja. Tokom tih mladalačkih godina u sumornom gradiću Geri na srednjem Zapadu, neslane šale Džozefa Džeksona bile su isprepletane s pakostima i zlobom, a probe nisu bile probe ako ne bi bile praćene fizičkim zlostavljanjem. Kao mali frontmen, koji je na svojim plećima nosio sve snove i nade čitave porodice, upravo je on morao da snosi najveći deo tog besa. Stariji brat Marlon se sećao da je jednom prilikom njihov otac jednom rukom naglavačke držao Majkla u vazduhu, a drugom ga „stalno iznova udarao po leđima i zadnjici”.

Ako je slava za Majkla Džeksona predstavljala košmar, onda su godine koje su joj prethodile bile pravi pakao. Mnogo kasnije, jecajući na Oprinoj sofi, 1993, sećao se proba na kojima je njegov otac davao ritam kaišem koji je mogao da se iskoristi i za bičevanje. Godinama Majkl nije mogao ni da pogleda u oca a da mu bukvalno ne pripadne muka.

Deo atrakcije Džeksonovih bio je i u tome što su ta nasmejana, uzorna braća oličavala sve one porodične vrednosti koje su u Americi šezdesetih bile izvrgnute podsmehu i preispitivanju. Pa ipak, pre i posle ugovora za „Motaun”, i pre prve lavine slave, mladi Majkl Džekson često deluje usamljeno kao da je jedinac. Usamljenost – želja da ima bilo koga s kim će da progovori – morila ga je podjednako kao i zlostavljanja od ruke njegovog ambicioznog oca ogrezlog od mržnje.

Uprkos svom neokaljanom imidžu, „Džekson 5”  beše grupa koja je već platila svoj ceh. Pre nego što ih je Beri Gordi iz „Motauna” otkrio, kalili su se po striptiz klubovima i plesnim dvoranama za crnce. Kao što su „Bitlsi” ispekli zanat po hamburškim bordelima i barovima, „Džekson 5” su, mnogo pre no što će dospeti u žižu javnosti, već bili okoreli veterani, prekaljeni živim nastupima pred zahtevnom, pijanom publikom.

(/slika3)Majkl je oduvek bio čaroban. Majkl je oduvek bio izuzetan. U vreme dok je još uvek snimao i nastupao sa „Džekson 5”, iz „Motauna” su Majkla spremali da bude među velikanima te izdavačke kuće, poput Marvina Geja, Stivija Vondera i Dajane Ros (još jedne superzvezde koja će na kraju odbaciti stege svog pratećeg benda). Snimio je četiri solistička albuma još dok je bio s „Džekson 5”, a 1972. je s čarobnim „Got to Be There”, pokazao sposobnost da o ljudskoj duši peva sa zvonkom lepotom jednog Sinatre.

 „Džekson 5” napuštaju „Motaun” 1975. i ponovo iskrsavaju kao „Džeksonovi”, spremni da uzjašu plimski talas disko muzike sedamdesetih, žanra koji će Majkl definisati dublje od Džona Travolte u belom odelu u „Groznici subotnje večeri”. Kao i Dajana Ros, zvezda čiji je karijerni „plan leta” sledio u stopu, oprobao se i u filmovima – igrao je Strašila u „Čarobnjaku”. I upravo će partnerstvo sklopljeno tokom snimanja tog filma, s producentom i aranžerom Kvinsijem Džounsom, bivšeg prestolonaslednika „Motauna” pretvoriti u kralja popa.

„Off The Wall” je prodat u 20 miliona primeraka – i ta cifra će se sada udvostručiti, utrostručiti i učetvorostručiti – ali je tek naredna saradnja s Kvinsijem Džounsom, „Thriller” (1982) definisala pop-muziku kraja dvadesetog veka i pretvorila Majkla Džeksona u najprodavaniju zvezdu svih vremena.

Bio je prva moderna zvezda – dete MTV-a i muzičkog spota. Nemoguće je slušati „Billie Jean” a ne zamišljati Majkla kako svojim „moonwalk” hodom prelazi ulicu grada u kome pločnik izgleda kao iz superdiskoteke Studija 54. Nemoguće je čuti „Thriller” a ne videti Majkla kako đuska s živim mrtvacima. Učinio je pop-muziku filmičnom, blistavom, privlačnom i šljaštećom poput MGM-ovih mjuzikla iz pedesetih. Bio je to, po mnogo čemu, starinski pristup šou-biznisu – ta ideja da jedan zabavljač mora biti u stanju da izvede ama baš sve, i da to učini briljantno. Ali, „Thriller” je oduvek bio mahnito moderan, jer se okoristio novom tehnologijom i tržište popa pretvorio u jedno veliko globalno selo koje pleše „moonwalk”.

To beše divna muzika koja i danas zvuči podjednako dobro kao i onda kada je napisana. Puna fanki groznice, kako pesma kaže. Ali, već su počeli da se nadvijaju crni oblaci, a san da će Majkl moći da pobegne od svog nesrećnog detinjstva počinje da jenjava.

Uvežbavajući jedan od svojih složenijih plesnih koraka – a nikada mu se ne odaje dovoljno priznanja za puki mukotrpni trud koji je ulagao u svoju veštinu – slomio je nos i morao da ga operiše. Podvrgao se plastičnom hirurškom zahvatu na nosu ali se žalio na probleme s disanjem. Ponovili su operaciju. Dotle je već shvatio da mu prija hirurški nož.

Zbog statusa zvezde opraštali su mu ekscentričnosti. Majkl je bio beskrajno slavniji od Ronalda Regana, te kada se 14. maja 1984. dokotrljao u Belu kuću, ultrakonzervativni predsednik nije imao druge do da se učtivo nasmeši Majklovoj rasparenoj beloj rukavici, vojnoj uniformi kao s dečje igračke, i pantalonama koje su mu dosezale do sredine potkolenica.

Majkl je došao u Belu kuću da primi nagradu za podršku humanitarnim akcijama za pomoć žrtvama zavisnosti od droge i alkohola. Čak i kad je njegovo ponašanje postalo sve ekscentričnije, bio je veliki filantrop, neumorni aktivista za plemenite ciljeve, velikodušni pokrovitelj humanitarnih organizacija. Za razliku od mnogih drugih zvezda, Majkl Džekson se nikad nije zanimao samo za sebe. Njegovo izopačeno detinjstvo proizvelo je u njemu glad da pomaže drugima. Ponekad se to ispoljavalo u užasno patetičnim trenucima dok se prenemagao na nekom katastrofalnom spotu, cmizdreći o „deci”, i o umirućoj planeti, praćen reskim hevi metal zvukom koji je ne baš mudro upražnjavao u svojoj posttrilerovskoj fazi. Ali, mnogo češće je umeo da nas dirne u dušu onim čistim, zvonkim falsetom. Iz gladi u Africi je u Velikoj Britaniji proistekao „Band Aid“ i „Do They Know It’s Christmas”. Majkl je u SAD dao svoj mali doprinos kao koautor „We Are The World” sa Lajonelom Ričijem. Samo je Majkl Džekson mogao da zapeva „We are the world, we are the children” i da vas natera da se mašite za kreditnu karticu, a ne za kesu za povraćanje.

               *

Do 1986, ludilo već počinje da nadvladava samu muziku. O Majklu Džeksonu – pevaču, igraču, izvođaču genijalnog kova – govori se manje nego o tom „Ludom Džeksonu”. Nije to bio status zvezde kakav znamo – nije bilo glasina o seksualnim igrarijama s rasnim devojkama, ili o razvratnim noćima provedenim na brdu kokaina. Ali se pojavila priča o Majklu koji spava u komori s kiseonikom ne bi li usporio proces starenja. Ispostavilo se da je u pitanju neistina – mada mnogi i dan-danas veruju u to, jer će uvek biti spremni da poveruju u bilo šta o Majklu Džeksonu – ali je istina da je taj zgodan crnoputi mladić od svojih ranih dvadesetih počeo da se gubi u izbeljenim, preuređenim crtama lica ovog neznanca, ovog vanzemaljskog stvorenja, ovog novog Majkla Džeksona.

Medicinski stručnjaci sugerisali su da je Majklov problem u tome što pati od poremećaja telesne dismorfije, psihološkog stanja u kome oboleli u nedovoljnoj meri opaža kako ga poima šira okolina. Majkl nije mislio da je čudno imati muževnu kirkdaglasovsku zacepljenu vilicu na svojoj sve bleđoj koži. Mislio je da će time izgledati još više mačo, više kao sin kakvog bi njegov otac možda i voleo.

Medicinski stručnjaci nisu, međutim, mogli da objasne kakvi to demoni nagone Majkla da se stalno iznova vraća u operacionu salu, čak i kada je lice koje je gledao u ogledalu postalo neprepoznatljivo u odnosu na sveže dečačko lice kakvo je imao samo nekoliko godina ranije. Ili je možda to i hteo.

Nikad više nije dosegao komercijalne i umetničke visine kakve je dosegao s albumom „Thriller”. Ali to nije uspeo ni bilo ko drugi.

„Bad” (1987) bio je prvi album posle pet godina i prodat je upola dobro kao „Thriller”. Ali je i dalje proizveo sedam velikih hit-singlova, uključujući i predivne „I Just Can’t Stop Loving You”, „The Way You Make Me Feel” i „The Man In The Mirror”, kao i prenaporni hevi-metal numere „Dirty Diana”.

Samo je Majkl Džekson mogao da proda 30 miliona primeraka albuma i da to smatra neuspehom. I mada se činilo da je on oduvek tu, nije imao ni trideset godina.

               *

Godine 1989. Elizabet Tejlor mu je uručila priznanje za umetnika decenije, nazvavši ga „istinskim kraljem popa, roka i soula”. Taj naziv je skraćen u kralj popa, mada je, uistinu, dotle muzika već postala manje važna od statusa zvezde, a o tom statusu zvezde se manje raspravljalo nego o tom njegovom čudaštvu.

Majkl Džekson je i dalje bio najveće ime na planeti. Godine 1991. obnovio je ugovor sa „Sonijem” za 65 miliona dolara, dobio nagradu Živa legenda na dodeli Gremija, napisao autobiografiju „Moonwalk”. U Africi je u Gabonu okupio gomilu od sto hiljada ljudi a u Obali Slonovače seo na zlatni presto.

Majklu Džeksonu pruženo je mnogo ljubavi. Nije bio od onih zvezda kojih se sa privrženošću sećaju tek kad umru. Majkl je pobuđivao iskrena osećanja privrženosti dok je još bio ovde. Još samo da je naučio da voli sebe samog.

               *

Za Majkla Džeksona, devedesete su bile mizerna, nesrećna vremena. Losanđeleska policija i federalni agenti pretražili su nedođiju – zamak za decu koji je hteo da načini mestom čarolije i čuda – tražeći dokaze o pedofiliji.

Trinaestogodišnji Džordan Čendler i njegov otac optužili su Džeksona za seksualno zlostavljanje deteta. Džordanova majka uporno je podržavala Majkla, insistirajući da nije učinio ništa loše. Optužbe su najzad odbačene zbog nedostatka dokaza mu je obraz bio nepovratno ukaljan, što je na Majkla delovalo pogubno. Uzimao je sredstva protiv bolova i za smirenje da bi se lakše nosio sa stresom i sramotom. Sklonost ka hemijskim poštapalicama kao što su valijum, ksanaks i ativan uskoro se preobrazila u potpunu zavisnost. Nikad se nije oporavio ni od tih lekova, niti od optužbi.

Godine 1995. pokušao je da prividno povrati svoju nekadašnju slavu lansirajući „HIStory”, nesrećnu mešavinu najvećih hitova i novog materijala. Ali, tužna je istina da njegov ugled u javnostinikad nije bio na nižim granama. Kada se 1996. na dodeli „Brit nagrada” pojavio okružen decom, Džarvisu Kokeru iz „Palpa” je prekipelo, te je uleteo na binu, i u znak protesta skinuo pantalone , imitirajući ispuštanje gasova.

Nijednu zvezdu nisu tako javno izvrgli ruglu. Džarvis Koker je za mnoge postao junak.

Majkl se od tog pasjeg vremena povukao u porodični život – ili, bar svoju čudnovatu verziju porodičnog života. Godinu dana nakon što ga je Džordan Čendler optužio za seksualno zlostavljanje, Majkl Džekson oženio se ćerkom onog drugog „kralja” – prelepom Lizom Mari Prisli, ali su se već nakon 19 meseci razveli. Pa ipak je čeznuo da bude suprug, otac. Po drugi put se oženio 1996, ne baš tako privlačnom negovateljicom Deborom Džin Rou, i dobili su sina i ćerku, Parisa i Prins, koji su često viđani kako preko glave nose vreće kao iz čoveka-slona. Treće dete – Blenket Džekson – rođena je 2002, a najčuveniji snimak male Blenket načinjen je još kad je bila beba, u Berlinu, dok je otac ponosito pokazuje u naručju – naginjući je preko hotelskog balkona, pri tom se mahnito smejući.

Po mnogo čemu, Majkl je izmislio imidž moderne zvezde. Pa ipak se nikad nije lako mogao uklopiti na stranice „Helou” magazina.

Po svim svedočenjima bio je brižan otac koji je voleo svoju decu. Paris i Prins sada liče na svu ostalu američku decu – mada ne možete a da ne primetite da deluju savršeno beloputo – i možda je u svom očinstvu Majkl Džekson pronašao ono za čim je tragao čitavog života. Stvari jednostavne, večite. Nekog s kim će moći da razgovara, u koga će imati poverenja. Decu koju će voleti i s kojom će se družiti a da mu  FBI ne razvaljuje vrata, a svet zgađeno okreće leđa.

Mada se u priči o Majklu Džeksonu često citira Petar Pan, mene on više podseća na pratioce Džudi Garland u „Čarobnjaku iz Oza”. U spotovima „Bad” i „Dangerous”, praćenim čestim hvatanjem za međunožje i pokazivanjem mišića, Majkl liči na strašljivog lava koji želi da bude hrabar. U svojoj srceparajućoj zavisničkoj potrebi za menjanjem izgleda, liči na Strašilo koje traga za mozgom. A u svojim tužnim, trapavim, beskrajno neprikladnim pokušajima da stvori srećan porodični život, on je Limenko, koji priželjkuje da ima srce, i neko mesto gde će da ga čuva.

               *

Majkl Džekson je bio nepojmljiv. Neke stvari nikad ne bi priznao. Uvek je poricao da je izbeljivao kožu, i tvrdio da ima retku bolest od koje je njegova koža s vremenom pobelela. A kad je pokušao da raščisti nekoliko nesporazuma – ispričavši Martinu Baširu 2003. da je deliti postelju s malim dečakom „nešto divno” – samo je još više zakomplikovao stvar. Svet jednostavno nije mogao da poveruje da je Majkl tako nevin kao što je govorio. Tek 2005. je oslobođen optužbe za seksualno zlostavljanje dvanaestogodišnjeg Gavina Arviza. Tako da optužbe za napastvovanje dece nisu nikad dokazane. A ipak će ga pratiti i u grobu.

Čak će i osnovne činjenice o njegovoj smrti – smrti od srčanog udara 25. juna u Los Anđelesu – biti obavijene tajnom i glasinama, makar zbog čitave apoteke lekova koje je pred kraj uzimao, baš kao i mnogo godina ranije.

Uprkos milionima koje je zaradio, poslednjih godina pričalo se da ima problema s novcem. To izgleda nepojmljivo – 1985. na vrhuncu slave, platio je 47 miliona dolara za izdavačka prava na pesme „Bitlsa”. Ali, kao kod aristokrata u nedaćama koji prodaju porodičnu srebrninu, prava na čaroliju Lenona i Makartnija su u međuvremenu već odavno prodata. Zaradio je silne milione, ali je i potrošio i poklonio silne milione, a turneje i ploče su se proredile u poslednjih deset godina. U svojoj smrti, zaradiće više nego ikad.

U svojoj smrti, Majkl Džekson će pronaći mir koji mu je izmicao za njegovog kratkog, tužnog i blistavog života. Na koncu, nije ga slava učinila nesrećnim, niti je slava ta koja ga je ubila. Majkl je bio očajnički, beskrajno nesrećan i pre nego što se iskobeljao iz svog sumornog detinjstva u Geriju u Indijani. A ipak je to naposletku bio divan život – jer nas je svojom muzikom, i svojim koracima, Majkl Džekson podsećao zbog čega uopšte živimo.

Bio je nadomak još jednog kambeka, još jednog pokušaja da ponovo zadobije ljubav sveta. Nije mu bilo dato, a sad kad ga nema, groteskni aspekti njegovog života polako blede.

Tokom poslednjih dvadeset godina, Majkl Džekson je isuviše često podsećao na frankenšajnovsko čudovište američkog sna. Ali, sada kada gledamo te plesne korake, čujemo taj anđeoski glas i vidimo ga onakvog kakav je bio dok je bio mlad, lep i okretan kao letnja munja, pomislimo: O, da.

Zato smo ga i voleli.

Prevod s engleskog V. R. i D. R.
Copyright IP „Laguna” i „Politika”, 2009-2010.