Сами стварамо своју судбину

Књига „Елијахова столица”, писца, критичара, прозаисте и преводиоца Игора Штикса (Сарајево, 1977), чија је тема потрага за личним идентитетом, кроз визуру инцеста и етнонационализма, биће ускоро објављена и на српском језику. Према речима аутора, у току су и „инспиративни преговори” са једним београдским позориштем које је заинтересовано да овај роман постави на сцену.

Међутим, повод за недавни Штиксов долазак у Београд није било ни објављивање његове књиге, ни драматизација његовог романа, већ учешће на недавно одржаној конференцији „Иза зида”, у организацији Notre Europe из Париза и Културног фронта из Београда. Тема европеизације из визуре балканских земаља, која је била лајтмотив конференције, управо је она којом се наш саговорник бавио протеклих година у својим бројним научним радовима.

Дипломирао је компаративну књижевност и филозофију у Загребу, где је и писао за бројне загребачке новине, магистрирао филозофију у Паризу и докторирао политичке науке на Универзитету Нортвестерн и Институту за политичке студије у Паризу. Тренутно живи у Единбургу где, такође, ради на Универзитету. Његов први роман „Дворац у Ромањи” (Дуриеуx, Загреб, 2000) награђен је и преведен на неколико језика, док је други роман „Елијахова столица” („Фрактура”, Запрешић, 2006) критика такође вредновала кроз неколико признања и објављен је у десетак европских земаља. Када говори о себи, Штикс говори из космополитске визуре, не заборављајући никада искуство егзила које је, како објашњава, временом и формирало његов идентитет.

Рођени сте је у Сарајеву, школовали сте се у Загребу, Паризу и Чикагу док данас живите у Единбургу. Како бисте самог себе дефинисали?

Када ме питају чији сте Ви писац, ја онда кренем да набрајам све моје припадности које сам изградио живећи у свим градовима које сте поменули па се саговорник брзо умори. Уз крај из којег долазим, постоји ту и искуство егзила, које је веома упечатљиво а о којем ме људи ретко шта питају. Бег из Сарајева био је недобровољан егзил, просто јер је био бег од рата. Али, имам и искуство добровољног егзила, које је унеколико другачије, када сам, мада нисам морао, инспирисан Џојсом и Данилом Кишом отишао у Париз, у једно самоизабрано изгнанство. Тада сам био вођен многим романтичним идејама које су се, свакако, показале као илузија. Али је живот у Паризу био далеко интензивнији него што сам то могао да сањам.

Ваш други роман бави се пореклом и трансформацијом идентитета, коју живот собом носи...

Читав роман је настао на драми главног јунака који, кроз причу романа, дебатује о проблему личног идентитета. Колико је важно порекло, а колико је важно оно што смо ми и шта стварамо од свог живота? Да ли наш идентитет искључиво чине родитељи, традиција, језик, а колико смо ми сами кројачи своје судбине? Управо мој јунак показује да, без обзира на исход његове потраге за пореклом, он сам ствара и запетљава своју судбину. Ми јесмо гурнути у свет из одређене традиције, било породичне, регионалне, верске или етничке, али у том свету живимо сами и оно што стварамо је искључиво последица наше воље и одлука. Традиција не може одредити кога ћете срести сутра и да ли ћете скренути лево или десно и да ли ће се отворити неке сасвим друге могућности које ће вас променити као личност.

Да ли Вам се чини да и Европа још увек трага за оним што данас зовемо „европски идентитет”?

Када пређете Атлантик, онда се осећате Европљанима и када сретнете Шпанце или Румуне одједном имате заједнички идентитет – „ми Европљани” спрам „њих Американаца”. Оно што се унутар Европе чине као велике разлике које се не могу надвладати, када се удаљите, изгледају заправо ништавне. Недавно сам се преселио из Америке у Британију и видим колико је Британија европска земља, иако ће људи тамо рећи да је Британија чак другачија и од Европе, да има сопствени идентитет. Очито је то ствар перспективе. Не мислим да нам је потребна јасна дефиниција европског идентитета. Ради се о процесу у којем се на различитим нивоима нечега што замишљамо да је Европа дешавају различити спојеви који доводе до одређених културних продуката. Она Европа о којој сви сањамо јесте Европа интензивне културне размене на једном супранационалном нивоу, на којем се, ја дубоко верујем, могу догодити ствари које су немогуће унутар политички, друштвено и културно фрагментираног европског простора. Процес европеизације односи се и на земље чланице и на земље које нису чланице Европске уније. То није само проблем земаља које нису део те породице. Реч је о једном широком концепту хармонизације, како легислативног и политичког тако и друштвеног живота унутар Европе.

Размена идеја и културна сарадња међу уметницима земаља бивше Југославије уклапа се у ту хармонизацију живота о којој говорите...

Када сте писац, желите да ваша књига дође до што више читатеља а да се при томе не укључује, ако је могуће, преводилачка активност. Када радите театарски комад, желите да га што више људи види „без титла”, а једнако је и са филмом. Сарадња је ту почела и она је и те како интензивна. Поготово кад је реч о филму. Скоро више ниједан филм на простору бивше Југославије није произведен искључиво од стране једне државе. Театри путују интензивно, књиге се објављују и у Хрватској и у Србији, имамо низ књижевних награда и фестивала. Биће занимљиво видети, у контексту интеграције овог простора у Унију, када сви заједно будемо опет унутар једне супранационалне структуре, како ће се обновити нешто што смо познавали и пре, као што је слободан проток људи и идеја.

Мислите ли, можда, на својеврсно постјугословенство?

Па, на међусобну сарадњу свакако. Ево, на примеру „Елијахове столице” то се може добро разумети. Цела та ствар изгледа, заправо, овако: имате роман који говори о Сарајеву, имате писца који је рођен у Босни, књига је објављена у Хрватској, представа ће бити играна у Београду, режисер је пореклом из Црне Горе. Дакле, једна постјугословенска кооперација на најбољи начин.