Заштитник белоглавог супа

На територији Увачких језера у својеврсном природном резервату данас живи око 250 белоглавих супова. Ова ретка врста птице грабљивице пре двадесетак година била је пред изумирањем у Србији – 1992. године живело је девет парова белоглавих супова, док је данас њихов број, захваљујући Заводу за заштиту природе Србије и орнитологу Братиславу Грубачу запосленом у тој установи, Биолошком институту, невладиним организацијама из земље и иностранства и локалним самоуправама, њихов број порастао на више од 90 гнездећих парова. Белоглави суп полако улази у туристичку понуду Увца, Милешевке и Трешњице, сачињен је пројекат којим је предвиђено посматрање ових птица као један посебан вид атракције за домаће и стране туристе.

Ова грабљивица има важну улогу у ланцу исхране, у екосистему је јединствена и незаменљива јер сe храни угинулим животињама, чиме спречава ширење заразе и на тај начин чини „природну рециклажу”. Редовна допунска исхрана је била једна од главних мера заштите ових птица. Прва хранилишта почела су да раде повремено од 1989. а од 1996. храна је редовно допремана по неколико пута сваког месеца. Годишње се у „ресторан” белоглавих супова у природи у клисури Увца изнесе више од 50 тона хране.

Грубач упозорава да овој реткој врсти птице грабљивице највише прети опасност од илегалне употребе отрова и неконтролисане примене хемијских супстанци и препарата који се користе у лечењу, а понекад и у исхрани домаћих животиња којима се, када угину, ова врста орлова храни.

„У последњих неколико година забележени су бројни случајеви илегалног тровања паса луталица при чему су страдали лешинари, дивљач, домаће животиње, а раније чак и људи”, каже овај орнитолог.

Белоглави суп је импозантне величине, распона крила до скоро три метра. Просечна тежина птице износи између осам и девет килограма. Гнежђење се обавља углавном у мањим пећинама на кречњачким стенама, гнезде се групно и најчешће се образују колоније.

Грубач познаје готово сваки пар белоглавих супова, прати њихово гнежђење, од полагања јаја, до подизања и полетања младунаца. Често се пење уз стрме неприступачне стене да би контролисао успешност њиховог гнежђења. То с једне стране јесте изазов, а с друге може да буде и ризично, и опасно по живот.

Пре десетак година, како сам прича, умало да страда од уједа поскока у Сићевачкој клисури када је истраживао орлове. На сву срећу колеге из Завода који су били с њим у року од два сата су га превезли у болницу тако да је избегнуто најгоре.

(/Slika2)Грубач је упознао станишта угрожених врста у свим крајевима бивше Југославије, као и у Грчкој, Бугарској, Шпанији, Француској, Италији... У Монголији је провео два месеца истражујући екологију степског сокола.

„Понеколикоданасмообилазилигнездастепскихсоколовараспоређенихнаповршиниод неколико хиљада квадратнихкилометара. Условизарадсубиливишенегоекстремни: наглепроменетемпературе, углавном хладноћа и јаки ветровибилису нашисталнипратиоци. Спавали смо у јуртама и у шаторима уврећама, адотуширањајезналодапрођеипо 15 дана. Истраживање степског сокола, птица грабљивица и дивљег света у тој великој земљи био је за мене посебан доживљај који желим да преточим у посебан рад и научно-документарни филм”, закључује Грубач.

----------------------------------------------------------

Аутор бројних монографија

Братислав Грубач је аутор монографија „Орао брадан” и „Сури орао”, коаутор монографија „Атлас птица грабљивица Србије” и „Важна подручја за птице у Србији”, као и аутор бројних научних и стручних студија и радова о истраживању и заштити птица грабљивица, птица, слепих мишева на подручју Србије, Македоније и других подручја. Такође, аутор је и стручни сарадник више документарних филмова о птицама и заштићеним подручјима („Орао крсташ”, „Сури орао”, „Белоглави суп у Македонији”, „Последњи лет”, „Шар-планина”, „Доње Повардарје”, „Црна река”…)