Торта „реформа”

Направио сам новогодишњу торту. Статистички колач о животу Београђана у 2009. години. Округао, шарен, леп на око... Али без трунке шећера.Највећи његов део, означен окер нијансом – преко сваке мере нарастао патишпањ – припада осиромашеним суграђанима: заузели су чак 70 процената. Некадашња добростојећа средња класа сада је налик танушном филу од два-три јајцета неког намученог градског голупчета: „шири” се на веома уских и бледожутих 20 одсто, и то без ваниле. Десет посто су богаташи, заступљени бордо глазуром од млевених ораха, ал’ изгледа – устајалих. Као да већ дуго тапкају у месту и живе од старе славе. Што су узели – узели, нема више шта. Загребали су кашиком у дно чанка...

Истраживање које сам спровео међу ближим и даљим рођацима, комшијама, пријатељима, познаницима и случајним пролазницима показало ми је да смо на једвите јаде преживели једну од најтежих година у историји цивилизације и свеколиког Српства. Добијена „торта” од процената,веран графички приказ одговора испитаника,иако неукусна, бљутава и помало горка, биће значајна неким будућим проучаваоцима нашег друштва као сведочанство ужасног периода у којем смо се обрели на почетку 21. века, а који је пак директна последица нашег понашања у ранијим вековима.

Суочен с гневом суграђана – коме је данас стало до анкете! – прибегао сам методи самопопуњавања „кућица” на обрасцу. Уколико би ми на питање „Колико Вам је била тешка 2009?” из телефонске слушалице уво запарала псовка, на основу степена вулгарности иксирао бих сразмерни удео тешкоћа у преживљавању саговорника, односно сврстао бих га у неку од социјалних група. На пример: Јанаћко Петровић са Лабудовог брда ми је одговорио: „Да се носиш и ти и 2009! Да ми је да те доватим овим својим жуљевитим водоинсталатерским рукама, заврно би те ко славину...” Одмах сам га сврстао међу „врло тешко преживеле”. Комшија Микулић, иако сам му прво уљудно честитао Нову годину и Божић, опсовао ми је и мајку и оца, што га је аутоматски довело у групу – „на ивици сиротиње”. А анонимни путник, којег сам салетео у ноћном бусу да ми попуни листић о стању џепова и духа житеља престонице, „поменуо” ми је децу и нерођене потомке, и „осврнуо се” на семе и племе. Замахнувши при том да ме удари, у кривини је залепио кондуктера упорног у потраживању сто динара за карту, које анкетирани уопште није имао. Кавгаџију и шверцера сврстао сам у категорију „загазио у најцрњу беду” што му није помогло да га цајкани, уз асистенцију шофера, већ на следећој станици не спроведу у „марицу”.

Од интересантнијих одговора пристиглих поштом истиче се онај на питање „Шта сте највише јели у протеклих 12 месеци (подвући намирницу и уписати количину: месо, сир, јаја, поврће, воће, кафа, пиво, колачи, друго__________), Зорка Келечевић из Падинске Скеле подвукла је реч поврће и додала на линији „пасла траву, идијоте!”, Рајка Павлов из Калуђерице поцртала „месо” – „крилца из сопствене производње, 2 ка-ге недељно”, а Новак Маровић са Медаковића заокружио „друго”, па опрео три замршена реда „предавања”. Жврљотину дешифрују моји сарадници графолози, а прва незванична тумачења, благо речено, не указују на добре намере господина Маровића.

Питање по питање, одговор по одговор, и ето нама „посластице”...

Бака ме начас прекиде.

– Ајде, сине, устани мало од компјутера... Узми парче колача.

– Каквог сад колача?

– Празничног. Направила сам торту „реформу”. Било је крајње време да тај опробани рецепт дође на ред. Деца и снајка одушевљени, ено их, само мажу.

Прихватам тацну. Кашичицом начињем бакину „реформу”. Сјајна! Баш каква и треба да буде. С двоструко мање патишпања од мог кулинарског чуда – око 35 одсто! Има фила о-хо-хо! Бар 65 процената! И знатно мање „глазуре”... пет посто! Топи се у устима. Мирише на ванилу! А што је слаткааа... Дако нам и 2010. буде таква.

Дарко Калезић