Некима сати, многима година

Купите да уштедите, рекламно је гесло трговаца за празничне распродаје, широм света, а које се младој Београђанки обистинило – без шопинга, на излету по Европи. Приликом преседања из једне у другу авионску линију, прихватила је – понуду превозничке компаније да, због пребукираности лета, привремено одустане од наставка путовања. Заузврат је добила бесплатно хотелском преноћиште са одговарајућим оброцима, па и 250 евра – као „надокнаду за изгубљено време”.

Другим речима: лепо се провела и на непредвиђен начин – профитирала. Кад се сабере све чиме је „компензирана њена кооперативност” – готовина, ванредне услуге и могућност упознавања с дотад непознатом метрополом – приуштила је себи приход који достиже, рекло би се, износ просечне плате у Србији (око 32.000 динара).

Из њеног случаја могле би да се извуку разне поуке. Од тога да у одређеним околностима добијаш зато што други, за разлику од тебе, сматрају да губиш, до тога да се финансијски – време мери врло различитим аршинима, па да 12 сати лагодне доколице негде може да вреди као овдашња месечна зарада…

Није, наравно, увек тако. Многи су пропатили, без надокнаде, због застоја у саобраћају. Али, поменути случај се уклапа у шира преиспитивања савремених премеравања вредности.

Поједини аналитичари су у Америци (а „како у њој тако и свуда”) нашли да су платежне разлике достигле рекордне размере и – да утичу на понашање и одлуке органа власти. Тим истраживача је сугерисао, наиме, да су подвајања законодаваца (из две доминантне странке) у гласању за поједине акте у директној вези с кретањем у расподели националног иметка, тачније с растућим уделом једног процента најбогатијих у бирачком телу. 

Конкретније: да су од 1990. до 2004. године приходи тог елитног постотка нагло нарасли за 57 процената, док су примања 90 одсто запослених повећана за свега два процента. Или, како наводи тамошњи активиста Роберт Кример: да директор неког од гиганата зарађује, у просеку, око 11 милиона долара годишње, и да тако практично за неколико сати, „пре паузе за ручак”, убере више него минимално му плаћени потчињени за 12 месеци. И да су, додаје, шефови најатрактивнијих (често и погубних) подухвата на Волстриту зарађивали чак 19.000 пута више од просечног америчког радника.

Готово сразмерно продубљивању социјалног јаза, расла је и гласачка подвојеност међу члановима парламента, констатује Кример у чланку за све утицајнији калифорнијски блог. У тренутку кад је за излазак из кризе потребан повећани степен јединствености нације, поготову међу њеним представницима у парламенту, неопходно је смањивање јаза у приходима, поготову што је криза произишла из застрањивања астрономски плаћених пословних лидера и њихових политичких партнера, сугерише аутор.

Поједностављено, другим речима: ако се смањи економска поларизација, смањиће се и политичка. Илити: општа ситуација ће бити стабилнија ако буде суштински демократскија. То јест, добро је ако политичари иду у корак с временом (оличеном у тежњама већине бирача), а да при томе избегну повезивање државне функције са изреком „време је новац”.

Овакав расплет спутава, према извештају вашингтонског медија „Политико”, околност да 44 одсто чланова (њих 237) парламента САД чине – милионери, док такав статус с њима дели – само један одсто сународника. Могу ли изабрани да раде у интересу већине а против онога што јесу, питање је на које још нема поузданог, бар не потврдног, одговора.

Присећам се, овим поводима, назнаке које сам поодавно чуо као дописник из Латинске Америке. Ако је време заиста новац и обрнуто, онда живимо у различитим добима – говорило се при крају осамдесетих у Буенос Ајресу. Јер, на пример, Швајцарска није ни за 100 година доживела такво смањивање вредности новца као Аргентина за пола године. А ни приближно као остатак бивше Југославије крајем 1993. кад су милијарде номиналних динара биле потребне за „кору хлеба”.

Другим речима, земље хиперинфлације су већ биле – на свој начин – у далекој, специфичној им будућности, мерене количином емитованог новца. Оној какву стабилна друштва, срећом по њих, нису достигла а надајмо се и неће – јер би нас све увалило у нове муке – ни за неколико векова (потоњих, као и претходних) застрањивања.

У сваком случају, према доступним налазима експерата, опстаје несразмера: оно што су некима сати, то су другима године, трећима – деценије, четвртима – столећа. А ако не успевамо да јединствено меримо ни време, следи нам свима – повећано бреме.

Јер, кад није јединствен календар, неизбежан је дармар. Па и кад вам допадну (за разлику од већине) пријатности – у претумбацији реда слетања на циљ и одлагања полетања (или надметања сати и године).