Nekima sati, mnogima godina

Kupite da uštedite, reklamno je geslo trgovaca za praznične rasprodaje, širom sveta, a koje se mladoj Beograđanki obistinilo – bez šopinga, na izletu po Evropi. Prilikom presedanja iz jedne u drugu avionsku liniju, prihvatila je – ponudu prevozničke kompanije da, zbog prebukiranosti leta, privremeno odustane od nastavka putovanja. Zauzvrat je dobila besplatno hotelskom prenoćište sa odgovarajućim obrocima, pa i 250 evra – kao „nadoknadu za izgubljeno vreme”.

Drugim rečima: lepo se provela i na nepredviđen način – profitirala. Kad se sabere sve čime je „kompenzirana njena kooperativnost” – gotovina, vanredne usluge i mogućnost upoznavanja s dotad nepoznatom metropolom – priuštila je sebi prihod koji dostiže, reklo bi se, iznos prosečne plate u Srbiji (oko 32.000 dinara).

Iz njenog slučaja mogle bi da se izvuku razne pouke. Od toga da u određenim okolnostima dobijaš zato što drugi, za razliku od tebe, smatraju da gubiš, do toga da se finansijski – vreme meri vrlo različitim aršinima, pa da 12 sati lagodne dokolice negde može da vredi kao ovdašnja mesečna zarada…

Nije, naravno, uvek tako. Mnogi su propatili, bez nadoknade, zbog zastoja u saobraćaju. Ali, pomenuti slučaj se uklapa u šira preispitivanja savremenih premeravanja vrednosti.

Pojedini analitičari su u Americi (a „kako u njoj tako i svuda”) našli da su platežne razlike dostigle rekordne razmere i – da utiču na ponašanje i odluke organa vlasti. Tim istraživača je sugerisao, naime, da su podvajanja zakonodavaca (iz dve dominantne stranke) u glasanju za pojedine akte u direktnoj vezi s kretanjem u raspodeli nacionalnog imetka, tačnije s rastućim udelom jednog procenta najbogatijih u biračkom telu. 

Konkretnije: da su od 1990. do 2004. godine prihodi tog elitnog postotka naglo narasli za 57 procenata, dok su primanja 90 odsto zaposlenih povećana za svega dva procenta. Ili, kako navodi tamošnji aktivista Robert Krimer: da direktor nekog od giganata zarađuje, u proseku, oko 11 miliona dolara godišnje, i da tako praktično za nekoliko sati, „pre pauze za ručak”, ubere više nego minimalno mu plaćeni potčinjeni za 12 meseci. I da su, dodaje, šefovi najatraktivnijih (često i pogubnih) poduhvata na Volstritu zarađivali čak 19.000 puta više od prosečnog američkog radnika.

Gotovo srazmerno produbljivanju socijalnog jaza, rasla je i glasačka podvojenost među članovima parlamenta, konstatuje Krimer u članku za sve uticajniji kalifornijski blog. U trenutku kad je za izlazak iz krize potreban povećani stepen jedinstvenosti nacije, pogotovu među njenim predstavnicima u parlamentu, neophodno je smanjivanje jaza u prihodima, pogotovu što je kriza proizišla iz zastranjivanja astronomski plaćenih poslovnih lidera i njihovih političkih partnera, sugeriše autor.

Pojednostavljeno, drugim rečima: ako se smanji ekonomska polarizacija, smanjiće se i politička. Iliti: opšta situacija će biti stabilnija ako bude suštinski demokratskija. To jest, dobro je ako političari idu u korak s vremenom (oličenom u težnjama većine birača), a da pri tome izbegnu povezivanje državne funkcije sa izrekom „vreme je novac”.

Ovakav rasplet sputava, prema izveštaju vašingtonskog medija „Politiko”, okolnost da 44 odsto članova (njih 237) parlamenta SAD čine – milioneri, dok takav status s njima deli – samo jedan odsto sunarodnika. Mogu li izabrani da rade u interesu većine a protiv onoga što jesu, pitanje je na koje još nema pouzdanog, bar ne potvrdnog, odgovora.

Prisećam se, ovim povodima, naznake koje sam poodavno čuo kao dopisnik iz Latinske Amerike. Ako je vreme zaista novac i obrnuto, onda živimo u različitim dobima – govorilo se pri kraju osamdesetih u Buenos Ajresu. Jer, na primer, Švajcarska nije ni za 100 godina doživela takvo smanjivanje vrednosti novca kao Argentina za pola godine. A ni približno kao ostatak bivše Jugoslavije krajem 1993. kad su milijarde nominalnih dinara bile potrebne za „koru hleba”.

Drugim rečima, zemlje hiperinflacije su već bile – na svoj način – u dalekoj, specifičnoj im budućnosti, merene količinom emitovanog novca. Onoj kakvu stabilna društva, srećom po njih, nisu dostigla a nadajmo se i neće – jer bi nas sve uvalilo u nove muke – ni za nekoliko vekova (potonjih, kao i prethodnih) zastranjivanja.

U svakom slučaju, prema dostupnim nalazima eksperata, opstaje nesrazmera: ono što su nekima sati, to su drugima godine, trećima – decenije, četvrtima – stoleća. A ako ne uspevamo da jedinstveno merimo ni vreme, sledi nam svima – povećano breme.

Jer, kad nije jedinstven kalendar, neizbežan je darmar. Pa i kad vam dopadnu (za razliku od većine) prijatnosti – u pretumbaciji reda sletanja na cilj i odlaganja poletanja (ili nadmetanja sati i godine).