Бићу олимпијски победник

О рвању, нашем најтрофејнијем олимпијском спорту, поново се говори бираним речима. Захваљујући фантастичном успеху Партизана на завршном турниру Лиге шампиона у далеком Сибиру где је наш шампион поред титуле европског првака доказао и да не мора да брине за своју будућност. Петковић, Максимовић, Булатовић и остали су борци светске класе. За њихов успех велике заслуге припадају и ентузијасти каквог би пожелео сваки спорт, директору „црно-бели” Рајку Балтићу.

Ипак, ако би требало одабрати једног јунака сибирске „бајке”, онда тај назив пре свих заслужује 23-годишњи Радомир Петковић, нова звезда српског рвања, који у интервјуу „Политици” истиче да ће учинити све да оправда надимак који му је она недавно дала – „Српски Карељин” .

Какав је осећај бити у тиму европског шампиона?

Још не могу да верујем да смо постигли тако велики успех. Поносан сам што сам део ове екипе. Ово би требало да буде прекретница за наш клуб.

С обзиром на кошаркашку висину (200 цм) мало ко је веровао да ћете отићи у рваче, где се пре свега тражи снага.

Пре рвања бавио сам се џудом, али веома кратко. У рвању сам од петнаесте године. Имао сам срећу да наиђем на одличног тренера Бошка Кецмана, почели смо озбиљно да тренирамо и резултати нису изостали. Директор Балтић је веровао у нас и хвала му на томе.

Мало је правих врхунских спортиста који успешно завршавају и високе школе.

Студирам на Факултету за пословне студије у Бијељини, одсек банкарство и финансије. Остало ми је још пет испита до краја. Постоји нека сличност између највећег рвача света Руса Карељина и мене. Обојица смо се определили за исти смер, ко зна можда је то нека судбина…

Недавно у Новосибирску Карељин је одлучио да заједно с Вама тренира дуже од сат, што није његова пракса.

То је нешто најлепше што је поред титуле европског првака могло да ми се догоди. Да он укаже част тамо неком клинцу из Србије, па то је још већи подстицај. Дао ми је низ корисних савета. На заједничкој вечери ми је казао да сам врло храбар, али да то морам да испољим на струњачи. Ипак, изјава да имам све предиспозиције да будем шампион највише ми значи. Једва чекам да почну припреме. Верујем да ће 2010. бити моја година.

Европски шампионат у Бакуу и светски у Москви су нова шанса за доказивање.

Гарантујем да ћу донети медаљу из Азербејџана, док је првенство света у Москви још далеко да бих нешто обећавао.

А Олимпијске игре у Лондону 2012?

Верујем да ћу бити олимпијски победник! Директор Балтић највише верује у мене, више него неки људи из Савеза. Реално, тај резултат није недостижан ако се има у виду то да данас у свету има свега око пет-шест сјајних тешкаша који су, ипак, на заласку каријере. Конкуренти ће ми бити Турчин, Јерменин, Кубанац, Американац и Кубанац. Сви они су старији од мене по седам-осам година. Надам се да њихово време полако пролази, а мени су тек 23 године.

Где су ту Руси, који су одувек имали сјајне такмичаре у најтежој категорији.

Некада је разлика између руских и српских рвача била огромна, међутим, она је из године у годину све мања. Недавно сам у Новосибирску на Лиги шампиона и на јаком турниру у Омску савладао двојицу најбољих руских рвача, зашто тај успех не би опет поновио. Много сам напредовао управо захваљујући нашој браћи из Русије. Радујем се сваком одласку тамо јер у Србији још немам правог спаринг партнера.

У Новосибирску сте скренули и пажњу лепшег пола, а једна прелепа Рускиња дозволила је да јој се потпишете на грудима…

У озбиљној сам вези с рукометашицом Андреом Лекић. Пријала ми је подршка коју сам имао у Новосибирску, а Руси кад воле онда заиста воле. Све што сам доживео у Сибиру остаће ми у најлепшем сећању, али моју Андреу не бих дао ни зашта на свету.

Ко је по Вама најбољи спортиста Србије у 2009. години?

Нађа Хигл! Имамо сличну причу. Њен успех могао би да буде инспирација за све нас који смо још увек у сенци, а знамо да можемо много. Од обичне девојке из Панчева, која је тихо отишла на велико такмичење и освојила злато, постала је херој, сада је сви воле, траже. Верујем да долази време појединачних спортова.

Драган Тодоровић

-----------------------------------------------------------

Зову и Руси и Американци

Запажен успех Радомира Петковића није промакао ни Русима а ни Американцима који га упорно зову.

– Верујем да ћу добити шансу овде где сам рођен, где ми је породица. Ако не будем добио шансу отићи ћу као и пре мене многи успешни спортисти. Тачно је да ме зову и Руси и Американци. Све то ми прија али ја сам Србин, волим своју земљу – каже Петковић.

-----------------------------------------------------------

Шта са 60 хиљада динара месечно…

Петковићева месечна примања и од Партизана и Рвачког савеза Србије су скромна: од њих добија по 30.000 динара. Шта спортиста од кога очекујемо медаље може с тим новцем?

– Ништа – одговара Петковић. – Само на препарате, протеине и витамине потрошим око 50.000 месечно. Реално, потрошим много више него што добијам. Хвала мојим родитељима на свакој подршци.